Dragan Damnjanovic (Gasha James Dio) Poezija

Cini mi se da je ipak vredelo cekati
sve ove godine da se iznenada pojavis...
evo, vec bojis svojim bojama svaki list
na krosnji mog zivota.
Dok rusis tisine na rubovima duse,
uz put urezujes svoje ime na kori moga srca.
Hiljadu puta od jutros
vid mi zamucuju pramenovi tvoje kose,
ne umivam lice da ne bih oprao
tragove tvojih usana,
a Bogu dosadjujem molitvama o tebi...
Hiljadu puta od jutros
prebiram po svojim mislima,
trazim neku u kojoj nema tebe
i ne nadjoh ni jednu,
sve misli su nalik jedna drugoj,
u svakoj si ti...u svakoj sam ja.

Verovao sam da si prividjenje,
koje dolazi iz nekog, za mene,
dalekog i nestvarnog sveta
razbijajuci tisinu mojih snova
u onom trenu kada jutro smenjuje noc...

Verovao sam da si samo jedna
od onih smelih misli koje se ponekad jave
usamljenima koji pokusavaju da na taj nacin
sacuvaju poslednja uporista svojih nada,
poslednje izvore vere da ce ipak jednom
na horizontu ugledati svoje Sunce
u prvim casovima novog dana.

Verovao sam da si nestvarna, da ne postojis,
a bila si tu svih ovih godina...

Ona je bila...Ona,
a ja...mozda lik iz jedne stare pesme
koja me nekako najpribliznije opisuje...
Sanjar lutalica...

Nakon toliko godina cekanja i trazenja,
veceras nismo imali sta reci jedno drugom...
samo smo se gledali i cutali.
Ne, nismo bili ni zbunjeni, ni uplaseni od straha
da ce nesto krenuti kako ne bi trebalo...
Eto, jednostavno smo cutali...
mozda je to bilo dovoljno za pocetak.
Nisam siguran da li je vreme na tren stalo
kada smo se pogledali onako, na pravi nacin, prvi put.
Mozda bih se mogao zakleti da jeste, ne znam...
Jedino sto znam jeste da sam u dubini njenih ociju
video ostvarenje svih mojih nada.

Nisam joj rekao kako veceras moj san postaje java...
Nisam smeo, mozda bi se nasmejala
...a mozda je ipak znala...samo je mudro precutala.
Umesto toga, uhvatio sam je za ruku,
osetio vrelinu njenih dlanova, primakao sebi i poljubio...
Moje usne, te moje lude izdajice,
kao da su joj govorile da dugo nisam nekog...
Razumela je...sve je razumela..

Ne umem da opisem mesavinu svih osecanja,
tu poplavu emocija posle prvog poljupca.
Tu ispunjenost koja prosto kipti iz tebe
treba jednostavno doziveti.
Mozda je to bio onaj let, let bez krila.

Te veceri, dlanove njene i njihovu toplinu
nisam ispustao iz svojih ruku
kao da sam se plasio da ce mi, sa prvim svitanjem,
ona i ovaj sneg sto pada po nama nestati
i da cu, ispijajuci prvu jutarnju kafu,
dugo razmisljati da li je sve bio samo san.

A ona, kao da je citala misli...
Jos vise se pripijala uz mene,
govoreci svojim dodirima da ne sanjam,
da je cekanju i lutanju kraj...

Dok smo koracali ulicama Beograda vise nisam bio isti.
Ona je i dalje ostala...Ona, a ja...ja sam postao Ja.
Te veceri ostali su iza nas samo tragovi u snegu,
a mi smo polako odlazili u noc,
ispisujuci tim tragovima nasu ljubavnu pricu.
A pahulje...one su padale zbog nas...

Ja sam onaj pogled sto te uvek prati,
razigrani potok sto se reci sliva,
ja sam tvoja senka sto za tobom hodi,
jedan isti san sto se vecno sniva.

Ja sam ona svila koju rado nosis
i ulicni svirac sto za tebe svira,
ja sam tiha ceznja i tvoja tisina,
onaj nezni vetar sto ti usne dira.

Ja sam ona suza sto ti oko bistri
i kapljica rose u dnu duse tvoje,
tvoja prva misao, kad se jutrom budis,
ja sam svako znacenje kada kazes...moje.

Ne znam ni kad, ni kako, ni gde sam te sreo...

Znam samo da Nebo praznuje taj dan,

kad sve sam svodove iz oka mog

dao za jedan pogled...i san.

Ne znam ni sta bih da ne postojis,

bez tebe ne bih bio sto jesam,

najlepse zvuke klavira cujem

kad tvoje reci do mene dodju.

Kada se tvoje zatvore oci,

ja istog trena tonem u san,

kad svoju ruku pomeris nezno,

moji se prsti pokrenu sami,

kad tvoje srce zakuca jace

i moja dusa sva zatreperi...

Kad mnogo toga hocu da kazem,

a ti mi prstom dodirnes usne

i tiho sapnes u polutami

...nemoj mi reci, ja sve razumem...

Ne znas, a sigurno nikada neces ni znati,
koliko puta bih prodao sebe
za jednu noc sa tobom...
Mozda ces samo, ponekad,
u svojim najludjim snovima,
naslucivati da postoji neko
ko te uzdize do samih Nebesa,
ko te poredi sa najsjajnijim zvezdama,
za koga si pocetak samog zivota...ko zeli da bude tvoj...

Ne znas, mozda ne zelis da znas,
da dan nije moj
ako u oblacima ne pronadjem obrise tvog lica,
ako me sunce ne greje
na nacin za koji mislim da bi bio tvoj,
ako mi srce bar jednom u toku dana ne zadrhti
pri samoj pomisli na tvoje ime...
eh, da li bi htela da znas...?

Voleo bih da znas
koliko topline ima u mom skromnom narucju,
da te sakrijem u sebi
kao sto suma krije kosutu svoju...

Ne znas, a voleo bih da znas,
koliko samo zelim da svi tvoji snovi
za mene postanu moja sveta misao
zbog koje cu rado trositi svoje dane,
zbog koje cu reci da znam zasto sam rodjen
i zasto postojim...
Budi mi ona zbog koje ce ceo svet reci,
vidi onoga sta sve nece raditi zbog jedne zene...
i ne bi me zanimalo sta bi rekli
...kad sve je zbog tebe.

Ne mogu se setiti ni dana, ni godine,
skoro nicega vise...mozda nije ni vazno...
Znam da je bilo prolece
i bilo je mirisa, i bilo je veselog cvrkuta ptica,
a opet, bilo je nekog cudnog nebeskog mira.

Bio sam na mestu okupljanja bogova...
Hram na Olimpu, dopola sruseni mermerni stubovi...
tu sam, a malo toga znam o njemu
...gotovo nista.
Samo znam da su sa ovog mesta
bogovi krojili sudbinu ljudi
i da su stvarali na zemlji Raj.

Iznenada, zacuh korake iza sebe,
osetih mirise sveze ubranog cveca
i videh nju...cerku bogova sa Olimpa...
kako je lepa, kako je samo nestvarna...
kako je samo jednim pokretom ruke
vratila celom Olimpu onaj iskonski sjaj,
kako je samo jednim blagim zamahom ruke
vratila ono vreme
kada su ljudi verovali u bogove
i bogovi verovali u ljude.
Pitam se da li budan sanjam...

Kao da je stvorena od najfinije magle
koju samo privilegovani mogu videti...
ja sam, eto, privilegovan da je vidim,
da je osetim, da zbog nje zadrhtim...
I ta magla koja je tako topla,
koja se tako tiho i tako nezno obavija oko moje duse
govori mi da je samo moja
...bez i jedne jedine reci.

Dok mi prilazi, prolecni vetar joj miluje
kosu boje zlata,
pripijajuci joj haljinu na mestima
o kojima ne bih smeo mastati...
Dodirujuci mi lice
polako nestajem u njenim ocima
...gubi mi se svaki moguci trag...
Svaka misao o licnom postojanju
nestaje sa samo jednim poljupcem.

I vise se ne pitam
da li je jos uvek prisutan duh bogova sa Olimpa
kada su je meni poslali
ili sam i ja jedan od njihovih sinova,
spreman da imam boginju kraj sebe,
moju najdrazu maglu...

Koliko cu jos stihova napisati?
Koliko cu jos stihova u godinama koje dolaze
tebi posvetiti?

Mnogi ce muskarci biti setni
misleci o tome kako izgledas
i svaki od njih ce mastati da si njegova,
a zene ce, citajuci stihove,
do kraja pesme ziveti u nadi
da sam upravo jednoj od njih
posvetio reci pune neznosti
i bice razocarane saznanjem
da one nemaju slicnosti s tobom...

A samo ti i ja znamo nasu tajnu...
Svaka moja misao pretocena u stih je posveta tebi...
Cak i kada ocutim neku rec ti znas sta zelim reci.
Ti umes da citas izmedju stihova, jer si ti u meni
i svaka moja misao je i tvoja misao.

Mi, iako udaljeni jednim okeanom,
na dve daleke obale razmenjujemo misli
kao da smo jedno pored drugog,
drzimo se za ruke, gledamo se...sanjamo...
Pogledima milujemo zalazak sunca na horizontu...
i smesimo se.
Sa nestrpljenjem docekujemo
odsjaj nocnog neba na razigranim talasima okeana
u nameri da konacno uradimo nesto nemoguce...
Izbrojati zvezde...Kakve li ludosti!

Ne mislim koliko si stvarno daleko...naprotiv...
Sa svakim stihom u kome su slova tvoga imena
sve si mi bliza, sve si mi draza i sve vise te volim...
daljine za nas ne postoje. Postoji samo blizina.
Blizina u recima, blizina u pesmama.

Zbog tebe gajim jedno veliko polje ruza
da mogu sve staze po kojima hodis ruzama posuti,
da po mirisu ruza, cak i kada je tamna noc,
nadjes put do mene.

I ne mislim kako ce vreme da mi te odnese iz glave...

Zato u tvoje, a i u svoje ime, molim sve muskarce
zaljubljene u tebe da ti oproste sto si mi dala sebe
a zene da mi oproste sto te velicam u stihu
i sto cu zauvek ostati tvoj...

Dozvoli mi da budem jedini svedok
koji ce gledati kako ti prvi zraci sunca
obasjavaju pramenove kose
i nezno miluju jos usnulo lice,
koji ce sa tvojih usana piti najsladje vino
koje si od bogova dobila na dar,
jer sam od istih bogova proklet
da sa tim vinom gasim svoju zedj.

Hteo bih da budes jedina
koja ce pogledom da mi pokori dusu
i jedina koja ce znati da dopuni sve moje snove...

Dozvoli mi da te osetim
u svakom godisnjem dobu...
u pupoljcima prvih cvetova,
koje cu nestrpljivo cekati da cvatu
da bih ti njima ukrasio kosu...
u mirisu pokosenog sena
koje ce me secati na nas prvi susret
i poglede koje smo razmenili...
U sustanju uvelog lisca...
koje ce, kad budemo hodali po njemu
saputati; danas videsmo ljubav...
u prvim pahuljama snega,
kojima cu te, umesto zvezda, obasipati...

Hteo bih da u tvojim ocima
pronadjem dugo trazeni mir,
ono spokojstvo za kojim vec dugo zudim
i mastam, jos od nekih proslih zivota...
Hteo bih da mi tvoje oci
budu jedina knjiga iz koje cu citati
najlepse price...

Dozvoli mi da budem prvi i poslednji carobnjak
o kome ce govoriti da se zbog ljubavi
odrekao svoje magije...

DOZVOLI DA BUDES MOJA MAGIJA...

O, da l` je moguce da budam sanjam?!
Da l` je to igra jave i sna
il` tvoj je pogled toliko mocan da jutro zbog njega
kao more peni...

Otkrij mi tajnu, ljubavi moja,
kako to osmehom prizivas dugu
da se razvuce po celom svetu
da oku mome sve milije bude
i da zbog tog Nebo, pravedno i silno,
da blagoslov sveti dusi tvojoj vecnoj.

Otkij mi tajnu, ljubavi moja,
kako na tvom dlanu, malenom i neznom,
spustaju se zvezde najsjajnijeg sjaja
i da kao parfem sad za tobom hode,
da lepotu tvoju svud u stopu prate...
gle kako je Mesecu sve to drago, milo.

Oh, zlato moje, andjelu mio,
otkrij mi tajnu, najvecu tajnu,
zasto se Bogovi na me ne ljute
sto te sveticom pred njima zovem
i sto u tvoje ime nebeske stihove pisem...

Hteo bih pisati o necem lepom, tako velikom i tako mocnom.
Toliko silnom i uzvisenom da sama rec pred tim zadrhti.
Hteo bih pisati o necem...O, ne!

Vetar mi otvara odskrinut prozor, mog stvaralastva tisinu rusi,
u lice baca, bez da mi nudi, uboge stihove, meni daleke...
...i tamne...tamnije od svake vidjene noci...
uvijen stih u slutnje najcrnje.
...napolju oluja neka se sprema...

Strasno je gledati utrnulim ocima, vetrom donesen, naopak svet
i biti prekinut u svome zanosu, onda kad misao, nevina, krhka,
mirisom ruze leteti htede.

Da li sam spreman za ovaj haos od kog se ne mogu
praviti snovi
i da l` ce srce od zebnje hladne drhtati tiho
ko dete u mraku?
Mozda to sumnja pokriva dusu ko magle jesenje
usnule grane il` ova noc, samotna, gluva,
stavlja na probu pouzdanje.
Ne znam i necu o tome vise...hteo bih pisati o necem lepom,
o necem neznom i uzvisenom.

Napolju cujem...Gle, olaksanja!
Kap po kap...pocinje kisa...
To malo jato veselih ptica huk vetra drobi
sapatom svojim u pravom trenu, savrsenom.
I namah odjednom vetar je stao, onako tmuran,
onako zao...tek od njegovog naleta osta
na podu da lezi beleska moja, u dva-tri redka zapoceta.
I sta sad?
Kako cu sludjen zlokobnim vetrom pronaci misli nevine, znane...
mirisom ruze omamljene u mome tihom stvaralastvu?
A onda tracak nade se javi na listu pisanom
u dva-tri redka sto jos mi uvek lezase dole,
na broskom podu, u uglu sobe.

Ugledah stidljivi prvi zrak sunca kako je spokoj nasao svoj
na onom listu belog papira...kao da on bi pisao nesto,
a on se samo igrao vesto
sa onim sto bi, da nisam sprecen, bilo poema
o uzvisenom.
Uzeh u ruku taj zracak prvi sa zeljom da pratim njegov trag
i on mi odvede pogled ka nebu...
O, kakvog prizora...kakve lepote!
O, zar je moguce? Da l` moze biti il` sanjam budan
divotu ovu...svezinom jutra opijen gledam
rajanje duge. Savrseno.
Eto o cemu bih pisati mog`o...o mome licnom prosvetljenju
i pisem naslov, dok gledam dugu,
Nocna Poema...radjanje Raja.

Veceras, nemoj cutati, biseru moje skoljke...
Ti, koju sam stotinu puta do neba samog dizao,
krao od noci sazvezdja cela
i njima kitio sve sto je tvoje...veceras, nemoj cutati...
Ti, koja si jedina samnom obisla svetove moje,
stvarane pocetkom vremena,
od onoga dana kada se i sam Bog odlucio
za stvaranje ovog zemaljskog...veceras nemoj cutati...
Ti, kraljice moja, vladarko srca mog,
koja si izvor svih mojih ceznji,
zbog koje sam, velicajuci tvoju lepotu,
gnev bogova navlacio na se...veceras, nemoj cutati...
Kazi mi ono sto srce zeli da zna.

Kazi mi, je l`ovaj vitez pera i stiha,
sto ti sve ove reci ponizno govori,
dostojan ruke tvoje i imena tvog...
Kazi mi, da l`moja masta, sto peva o tebi ima pokrice
il`si mi nesveno povoda dala
da za te trazim najlepse reci ne bih li tvoju taknuo dusu...
Kazi mi, da l` seme svih mojih nada,
moze da raste i rodi plod
ili sam uzalud do tvoga Sunca vostanim krilima leteo smelo.
Kazi mi, za me, najlepsa ruzo,
da l`svojim mirisom privuce mene
zelec`da ceznjom i svakim stihom
o tebi sanjam i sebe mucim
il`me to zoves stidljivo, nezno,
da rukom svojom uzmem te za se...

Kazi mi ono sto biti mora,
veceras nemoj cutati reci...
Jesam li onaj izabrani sto s tobom presto zivota deli
il` sam jos jedna dvorska luda koja te stihom razveseli.

Cetkicom sna na platnu jave

Vecnost nek slika danasnji dan...
Danas je paznik....o, kakav dan!
Danas se suncevo zlato po tebi, ljubavi, prosu.
Kako si samo prekrasna u sjaju ovome plavom
dok zvezdanom stazom tihano, tihano, mila, koracas.
Gle kako ti ptice veselim cvrkutom korake prate,
oslusni nezne sapate vetra, oda radosti peva se za te.
Danas je praznik i tvoj je dan.
Eno, pogledaj...gore sa neba bogovi silni
uz zvuke fanfara osmehe salju tebi na dar...
ne, nije ovo, ljubavi, san...
...jer danas je praznik
i sve je moguce na ovaj dan.

Pricaj mi...pricaj bilo sta...
Volim kada mi pricas.
Volim tvoj glas i tvoje reci.
Volim i nacin na koji izgovaras svaku rec, svako slovo,
svaki udisaj...volim i onu tisinu izmedju svake reci...
Pricaj mi...sapuci, pricaj mi tiho...nezno.
Kao sa pokidane niske bisera,
neka se reci prospu po mermerno belim plocnicima moje duse.
I taj dodir, i taj zvuk neka traju.
Neka zvuk tvojih reci zvoni kao zvono na crkvi
kada se javlja radosna vest.
Nezamenljiv je onaj trenutak,
ono iscekivanje kad tvoja rec treba da predje put
od usana do mog uha, do luke moje svesti.
Zamisli taj put. Ima li ista lepse od toga?

Pricaj mi...pricaj bilo sta...
Napolju je hladno i sneg je...Pogledaj, belo secivo
kida bez milosti bledo ulicno svetlo
i noc lagano prekriva grad...
Molim te, ne pali lampu...pusti...
veceras ne pali nista u sobi...
Ostavi tihu polutamu. Lepo je meni, ovako, s tobom.
Zelim da se pripijem uz tebe i da mi pricas...
Bubnjevi mojih tisina zeljno iscekuju
blage udare tvojih reci...
Pred ponoc sapuci bluz, moja mala,
smiri i uspavaj sva trosna cula,
uredno slozi umorne misli...
Jutro kad osvane, o, milo zlato,
budi me vrelim recima sambe...

Budi me jos jedno sumorno zimsko jutro...
Gledam...Tamo negde, iznad celicnosive reke,
kroz niske oblake jedva da se provlaci
slabasan odsjaj sunca.
Nekako, u mislima, nesvesno navijam za sunce.
Uvek sam vukao stranu slabijima.
Nadam se da ce sunce konacno pobediti...
Palim prvu cigaretu i zamisljeno posmatram
vrelinu zara.
Dok pramenovi dima nejasnih oblika
odaju mirnu tromost svakodnevnice,
u venama osecam nedostatak kofeina...
Znam, pomocice da se jos malo saberem,
da se pokrenem, da...sta li vec... ne znam...
Idem do kuhinje da skuvam kafu,
a posle...
Posle onog prvog gutljaja, mislim da bih mogao
da funkcionisem...

Za meseèno takmièenje sam koristila tvoje stihove,nadam se da ti se dopada

https://2img.net/h/i102.photobucket.com/albums/m96/Jekana_2006/Februar%2012/stihovi12.png

Sta reci..., sem, da mi se jako dopada tvoj rad i nadam se da ces pobediti.
P.S. IZBOR SLIKE JE PO MERI

"O, volim te", sapuces tiho dok Mesec, veceras,
strazari nad nama...
"Volim te, volim te..."odzvanjaju reci,
"Mogla bih, veceras, umreti sa tobom,
upravo sada, ovog trenutka,
a da to nikad primetila ne bih..."
Te reci nezne, umilni sapati usana tvojih,
dopiru snagom, o, kakvom snagom,
ruseci one zidove u meni.
Podizes ruku...
Senzualnoscu svojom, ljubavi moja,
milujes obraze, obrve, usne...
na rame moje naslanjas glavu.
...A tvoja milovanja tako su krhka,
tako umilna i tako nezna...
duhovno protkana pogledom tvojim.
Ovo je ljubav, nasa ljubav, sveta i cista.
Sa blagom strepnjom, tanano slatkom,
vlaznim ti usnama dodirujem usne
i pustam da haljina sa tela sklizne.
Osecam zivu svu toplotu tvoju,
dok se siri miris slasnog meda strasti,
veceras se topim pod rukama tvojim.
I pre nego sto cu zatvoriti oci,
i pre nego sto cu reci, ti zivis u meni,
ruke svoje spustam na bokove tvoje,
ovo je trenutak kada vreme staje.

Mozda sam nekada i ja bio vi
i gledao ocima vama slicnih ljudi
sto su slepo pratili lazne gospodare.
Bio sam jednom na jezeru lednom,
isto, kao i vi, sam...u gluvo doba,
bez svih onih misli nemirnih i pitkih,
inspirisan nadama sto ne behu moje.

Mozda sam nekada i ja bio vi,
ne znajuci, naivan, kad sta treba reci,
a kad mudro cutati i cuvati reci.
I to sto sam bio nekad kao vi,
nema pravog imena, ne postoji slovo,
jer sta znaci ime po olujnoj noci
kad klecaju kolena kao krhki mir.
Mozda sam nekada i ja bio vi...
sve dok nisam nasao ono svoje Volim.

Mozda sam nekada i ja bio vi
i gledao ocima vama slicnih ljudi
sto su slepo pratili lazne gospodare
koji jednom hodase prostranstvoma mojim.
Bio sam jednom na jezeru lednom,
isto, kao i vi, sam...u gluvo doba,
bez svih onih misli nemirnih i pitkih,
inspirisan nadama sto ne behu moje.

Mozda sam nekada i ja bio vi,
ne znajuci, naivan, kad sta treba reci,
a kad mudro cutati i cuvati reci.
I to sto sam bio nekad kao vi,
nema pravog imena, ne postoji slovo,
jer sta znaci ime po olujnoj noci
kad klecaju kolena kao krhki mir.

Mozda sam nekada i ja bio vi...
sve dok nisam nasao ono svoje Volim.

Mogao bih te gledati satima,
a da mi se ucini kao da te gledam tek jedan tren.
Eh, kada bi moglo vreme zauvek stati,
verujem da bi mi i to bilo malo.
Ne postoji mera koja bi mogla odrediti dubina tvojih ociju,
bogatu sirinu pogleda kojim osvajas svet.
To ogromno, bezgranicno, prostranstvo poput blazenstva
sve moje misli stapa u jednu uzvisenu misao:
Boze, kako si lepa! Lepa i mila, kao sam Raj.
Mogao bih te gledati satima i satima
cekajuci na samo jedan treptaj oka tvog.
Mnogo toga se dogodi u tom jednom jedinom treptaju,
naizgled, beznacajnom...
Hiljadu puta srce izgubi ritam svojih otkucaja,
hiljadu puta na tren sve stane...
U jednom treptaju oka tvog
milion svetova novih se rodi,
milion zvezda jos jace sja.
Nisu mi potrebne reci iz knjiga procitanih,
iz knjiga upamcenih...
nisu mi potrebne rime iz pesama napamet naucenih,
nit ovaj razum sto naspram duse nema tu snagu,
ni tu jacinu... A sta je razum, logika puka i nista vise.

Zato ti dusom sve ovo kazem...
mogao bih te gledati satima...

PESMA NAD PESMAMA

Odavno su tvoje beskonacne neznosti
utisnute u mojim mislima.
U svemiru tvojih zagrljaja,
u sazvezdju nasih dodira
tvoj dah na mom licu koraca
kroz moje snove, kroz moju stvarnost.

... ako zacutim i dugo, dugo te gledam,
opcinjen tobom u smiraj dana,
ja i tada pogledom pisem za tebe pesmu,
pesmu nad pesmama,
jer nema na ovom svetu pravih reci
kojima bih mogao opisati dodir tvoje ljubavi.
Veceras, dok latice rascvetalog Meseca
padaju po nama,
u drhtaju vremena ljubi vrelim usnama
da osetim ukus tvojih plamenova,
te zive vatre koja je na dlanovima mojim,
pored linije zivota ispisala tvoje ime.

Ostalo je prazno, sumorno cutanje...

Ponekad, razapet izmedju proslog i sadasnjeg vremena,
teskim koracima secanja setam po ugasenim godinama.
Hodam i trazim bar jednu od njih
koja bi me, mozda, docekala rasirenih ruku,
koja bi zapocela razgovor samnom, bez prebacivanja
sto sam je uzalud potrosio i odbacio
kao par starih, iznosenih cipela,
koje nikada vise necu nositi.

Naslonjem na smiraj sopstvenog dana,
u hladu, ispod krosnje ustalasalih misli,
odnekud, doneseni setom vetrova,
davno zaboravljeni razlozi
ponovo me guraju ka stepenicama izgovora.
Govore mi kako je vreme da konacno slozim
mozaik razumevanja svih uspona i padova,
da konacno svedem racune sa samim sobom.
Sapucu, kako bi trebalo da nadjem reci pomirenja
sa godinama kojih vise nema
i da se pripremim za godine neke buduce,
za godine jos nerodjene.
U polutami razuma, pokusavam da nadjem
sve one reci, pomirljive, od tisine tise,
blage, mirne, jos uvek neizgovorene...
Zelim da nadjem reci koje mirisu mirisom nade,
u kojima jos gori plamicak volje za zivotom,
zelim da nadjem nit, negde pokidanu,
i da je ponovo vezem i da nastavim dalje...jos dalje,
da iz sebe izvucem svaku, i najmanju rec
i da sagradim most koji ce spojiti obale
proslosti i sadasnjosti.
Kako to silno zelim...

Ali reci...reci vise nema...

Ipak su u meni umrle sve reci,
ostalo je prazno, sumorno cutanje.