Dragan Damnjanovic (Gasha James Dio) Poezija

Evo, vec je prosla, ne znam ni ja koja...
ne brojim ih vise, plase me, ne smem...
I misao jedna k`o lesinar kruzi...
kad bih barem mogao na miru da mrem...
Tek, jedno znam...gledajuc` u njih,
kraj mene su prosle mimohodom tromim,
kidajuci s tela pozlatu sto osta...
Hteo bih da viknem, ali nemam snage,
samo nekad upitam...zar vam nije dosta?

Ja ne znam da l` ima, moja jesen rana,
listova mojih poznate boje
il` niceg vise na krosnji nema...
sem nekog lista...usamljena, siva,
sto se s vetrom bori svakog dana, noci...
List k`o dusa svela, mada joste ziva,
a dusa je nevina...sta je dusa kriva!?

Gde ode sva radost sto je zivot tako
izdasno i lako, davati mi znao?
Gde nestade osmeh svih voljenih zena,
prijatelja vernih kojima sam sebe poklonio, dao?
...i gde su svi snovi ?
Snova mi je zao...isto k`o i nade...
U secanju mome niceg dobrog nema,
od secanja samo ja upamtih jade.
I gde sam to ja,
kad nema za me mesta pod suncem
koje jos uvek uporno sja...

Ej, zivote, sve ti...
Kad moram da prosim za parcence neba
i da za skut vucem...preklinjem i molim...
eh, da mogu mreti...ni to nije lako,
sta cu, kad jos volim...
sta cu, kad jos volim...

Ti sto topis reci kad se zvezde gase,
dok jutarnja rosa svezinu ti daje,
kako da ti stihom uzvratim za ljubav
kad pred tobom nem sam...
kad sve moje staje...

Jos od Prve Vatre i Svetlosti tvoje,
pred tobom se klanjaju prosjaci i sveci,
zbog svih tvojih neznosti dusu nudim vragu,
svesno razum zatvaram...
k`o svi moji preci.

I znam da Zivotom ljubis usne moje,
jer drukcije ne znas...snagom svoga bica,
od najneznijih snova u meni si tkana,
zacinjena nektarom
od bozanskog pica.

Sa dolaskom nove jeseni,
dusa se stopila kao kameleon...
ima sve njene osobine, poznate cudi...poznate boje.
Sada su te boje zlatnozute,
ali znam da ce uskoro postati sive
...i to me uzasno plasi.

Kako dani budu prolazili
sve manje ce biti sunca,
a sve vise sumornih, teskih oblaka
koji znaju proliti obilje suza
za nekim nesretnikom
sto je jos letos prodao dusu djavolu
zbog zrna ljubavi...

Ko li je taj sretnik sto je priznao
da je umro zbog malo srece
i koga ce Nebo, uskoro, kisama svojim ozaliti...?

Eh, kako mu zavidim...
I ja bih voleo da mogu...
I ja bih prodao da imam sta prodati, al`nemam...
Ostalo je jos samo malo duse...
tek toliko da je imam,
da mogu reci da imam nesto u sebi...

Proslost je samo nemi svedok
i onaj mali podsetnik sto uvek stoji
u unutrasnjem dzepu kaputa,
kojeg s vremena na vreme izvadim
da se podsetim da sam svaki put
kad bi me dotakla ruka Ljubavi
davao deo svoje duse,
ne trazeci, posle svega, da mi se vrati.

Govorio sam, neka...ne treba mi,
imam ja toga jos...kakva obmana.
Evo sta imam...ovo malo duse u meni...

Jesen je, mozda nije poslednja...
koracam po svelom liscu, prija mi to sustanje,
umiruje moje setne misli, kojih jedva da ima...
Da li to starost dolazi po svoje...
ne znam, ne mislim o tome.
Mozda u tom sustanju trazim delove svoje duse
ili me taj sum podseca da je jednom bila ljubav,
ona prava, iskrena, cedna, koja se samo jednom dozivi...

Sapucem, da me ne cuje Nebo,
samo sam jednom imao srecu
da prodjem kroz rajske kapije,
sve ostalo je bio hod po oblacima...

Necu jos da priznam...
jos koji put zelim da hodam po oblacima
i da na tren osetim...ruku Ljubavi.
Sada je jesen...i lisce je...i tmurni, olovni oblaci...
i priznanje koje jos uvek izbegavam...
hocu kad ja budem hteo.

Samo se ponekad upitam,
hoce li Nebo bas tada hteti...?

Ljubavi moja, moj sanku plavi,
na nebu si mome dosla, zasijala,
kazu da se gore, medj` zvezdama, slavi
noc kad je na mene tvoja svetlost pala.

Upijam u sebe svu tvoju divotu
i svaka je kapljica biser s lica tvog,
kako li sam blazen svom tvojom dobrotom,
sad znam kako biva kad te gleda bog.

U beskrajnoj lepoti svih svodova tvojih,
neznim, tihim, sapatom otvaras mi pute,
u sebi sam tebe naslikao davno,
vladarko mog srca, ljubim tvoje skute.

Zato cu, veceras, na oltar tvog srca,
poloziti dusu i sve svoje rime...
O, kako ce nezno mesec da svetluca
kad mu budem rekao, mila, tvoje ime.

I evo me...
U samom sredistu razbuktale ceznje,
u beskrajnoj dubini rajskih mirisa,
ljubeci odsjaj zvezdanog neba,
pogledom razvlacim mesecinu...
U lakoj tisini savrsene harmonije,
svaka kap mog zivota
na srebrnom platnu slika obrise tvoje kose
i svakim otkucajem svog srca
ispisujem meni najdraze ime...
Povezujem sva poznata sazvezdja
ne bi li ovu noc upleo u vecnost
...upleo u stih...

Mila, ako veceras osetis da ti vetar...najnezniji vetar,
koji si ikada osetila na svom usnulom licu,
dodiruje obraze, nemoj se uplasiti...
to sam ti ja, andjele moj,
mislima svojim pozeleo laku noc...

Privuklo nas je prepoznavanje
neznih belina u nasim dusama,
zatim smo otkrili jedno drugom
nase najlepse jesenje boje,
a onda smo se prvi put poljubili...
Ne mila, napolju nije dan...
to ja malo sijam od srece...
i imam viziju sna.

Kako je lepa pomisao da cu kraj tebe
ostati zauvek isti. Vecito mlad...
Veciti sanjar...zaljubljen u tebe
do neslucenih visina...
Nezamenljiv je onaj trenutak
kada svojim plavetnilom
ucinis da sve oko nas zaista stane
i kada otvoris kapije koje vode
na drugu stranu vremena...
Otkij mi tajnu svoje magije
u smiraj dana kad sunce zalazi
na onom mestu gde sreca spava
i gde se tvoja lepota budi.

Ti si moje Sad i moje Sutra...
I moja Vera, i moja Nada,
i onaj vazduh dovoljno nezan
da moje misli postanu zvuci.
Tamo, na onom sazvezdju,
gde se sve ljubavi zauvek pamte,
pisem tvoje ime i slikam tvoj lik.
Mila i najdraza, jedina moja,
i pesmo moja...i moja vilo,
pred svima tvrdim...dete si Sunca...
Pogleda tvojih vecito zeljan,
okupan njima i ja zablistam...
i tada pokidam sve one niti
koje mi dele javu i san,
pa onda ne znam sta mi je lepse,
da l` kad uz tebe sanjam da letim
ili kad zivim taj isti san.

Necujno i lako sve misli o tebi
u jednu se misao slivaju i teku,
hocu da te ljubim nezno i polako,
da me tvoje vatre dozivotno peku.

Uz milion zvezda koje znam da palim,
ti si moja pesma puna divnih nota,
znas, moja princezo, ja sve tvoje slavim,
jer, sa tobom, slatki su plodovi zivota.

Glasom svojim vodi do onih visina,
gde jednim se dodirom diraju nebesa,
pokazi mi, ljubavi, izvore tisina,
budi moja snaga, ritam moga plesa.

I ne ljubim dusom samo usne tvoje,
dusom ljubim, mila, celo tvoje bice,
od bogova kradem vecnost za nas dvoje,
da mi svako jutro s tvojim likom svice.

Ljubavi moja,
veceras, uzimam stihove sa tvojih dlanova
i pisem jos jednu posvetu tebi...
Gle, kako raste i jaca u meni magija tvoja,
kako je lep osecaj
imati tvoje ime u svakom delu mojih usana,
da zbog tebe, pred tobom, dusu svoju
razgolicujem smelo i bez stida
i pluca punim mirisima tvoje kose
kao da mi je vazduh nasusni...
Davno sam postao ribar koji, nocu, plovi po mesecini
i baca svoje mreze ne bi li uhvatio zvezdu padalicu
i jedan komadic vecnosti samo za nas.
Davno sam sklonio sebe pod sjajnim krovovima
tvoje duse, ususkan toplinom pogleda tvog,
tu, gde se java pretvara u san...
Veceras, uzimam stihove sa tvojih dlanova
i nove staze u nasem sazvezdju pravim
i usnama, mila, po tvojim usnama pisem...

Iznenada i tiho
u basti moga srca posadila si ruzu ljubavi...
Evo, izvinjavam se celom svetu
sto sada sve pesme posvecujem tebi.

...A kako pisati o necem drugom
kada na mirisima tvoje kose
lebdi moja dusa,
kada mislima tonem u dubine tvog mora,
tvog toplog i neznog plavetnila
i kada ne moram da zatvaram oci
da bih video tvoj lik,
da bih osetio ukus tvojih usana...
Uostalom, pokrivena
paperjastim plastom nase mesecine,
u tebi i moja bezbriznost spava.

Jos milion puta pisacu o ljubavi prema tebi...
a posle toga...opet do milion.
I tako do vecnosti.
...sve dok moja ljubav ne postane vecna.
A svet...
Sta ti mislis, mila? Valjda mi nece zameriti...

Nemoj me zaboraviti kad dodje maj ili jun
i kada neka druga lica budu u tvojim ocima
i kada ti neko drugi zaokupi misli
i kada ti svi drugi budu preci od mene...
Nemoj...nemoj me zaboraviti...
Sacuvaj otisak mog dlana,
mojih usana, moga obraza,
kazi tom nekom...tom buducem nekom
neka saceka jos malo sa dodirom,
sa prvim poljupcem...
neka saceka da prodje jos koji smiraj dana,
jos koja zvezdana noc,
neka ima jos malo strpljenja,
nek pokusa da te razume...kazi tom nekom...
kazi mu bilo sta, samo nemoj...
nemoj me zaboraviti...

Trazim reci, one prave reci,
kako bih mogao da opisem
sva ona osecanja koja me preplave
kada se uz tebe pripijem, mila,
kada me svaki titraj tvoje neznosti
pretvara u blistavu paucinu
kojom bih hteo da te prekrijem.
Trazim reci, velike, silne,
gde svaka rec sve tvoje ima,
gde svako slovo od tvog je pogleda,
a svaki zarez tvoj nov je dodir.
Trazim reci....uporno trazim reci
koje bih ti saputao tiho...
oh, ljubavi moja, uporno trazim one prave reci
koje bi bile dostojna tebe.

A i ako ne nadjem te prave reci
na usnama tvojim napisacu osmeh,
bice to najlepsi osmeh koji si ikada imala...
znam da ces voleti taj osmeh,
jer on ce biti po tvojoj meri.

Odavno, s tobom, koracam po stazama ljubavi
i sve mi se cini kao da sam tek uz tebe stvarno
naucio hodati...
sad su tvoji koraci postali moj hod,
sad je tvoj put i moj put.

Ne postoji dan, ljubavi moja,
a da mi nisi pokazala tvoje plave horizonte,
ne postoji noc, a da mi nisi pokazala
sa kakvom lakocom se mogu dodirnuti zvezde...
Ljubiti tvoje usne je nista drugo
neg` biti blazen u carstvu Nebeskom,
gledajuci u tvoje oci ja vidim nasu buducnost
pokrivenu tvojom Svetloscu...

Dodirujuci tvoje prste, tvoje ruke
i osetiti treperenje izmedju nasih prstiju
je nesto sto zeljno iscekujem svakom sata,
to je nesto zbog cega sam se morao roditi,
to je nesto zbog cega se jednostavno mora ziveti...
Princezo moja, ponekad zalim sto nemam dara
da ti najlepse stihove posvetim
da budu dostojni lepote tvoje i duse tvoje, tople i meke.

Oh, mila moja, kao sto andjeli u Raju jesu,
tako sam i ja blazen sa tobom,
jer tu, pod krilima ljubavi tvoje
lako je meni sebe pronaci
i biti velik...bezgranicno velik.

Nekako, kao da je usud...valjda je to tako,
ko bi ga znao zbog cega, al` dodje bas u to vreme,
onako, sredinom jeseni,
osecaj da nestajes nekako neprimetno
iz vidokruga Zivota.
Znas, vidis, svuda oko tebe jesen uzima danak svoj...
Na granama, listova je sve manje i manje,
trave, nekad zelene, sto bese raj za oci, nema...
sunce...i ono kao da polako gubi dah
u vecitoj borbi izmedju njega
i onih, tmurnih nosioca dosadnih i hladnih kisa.
Eto, cak i ljude, neke, tebi drage prijatelje
sve redje i redje vidjas.
I to, kada se slucajno sretnete, samo klimnete glavom,
kazete nesto poput "zdravo "ili "dobar dan"
i to je sve.
Kako je to tuzno...uh!

Mmm...Nezno i slatko...
Dopusti mi da ostavim pogled
da sniva svoj san na tvojim golim ramenima,
da svakim novim dodirom,
palim vatre sve dok se ne iskuje kljuc
koji ce otkljucati ona vrata
iza kojih strast odavno ceka svoju slobodu...
Dopusti mi da na milion nacina,
iznova, uskrsnem na tvojim usnama,
da se divim tvojim ocima, gledajuci u njima
savrsenstvo tvoje lepote...
Dopusti mi da mesecevim osmehom
upisem svoje ime na izvorima tvog zivota,
daj mi mapu koja ce moje ruke do tvojih dovesti,
jer nesto mi govori da je u tebi,
u onoj tajanstvenoj i najprozracnijoj senci
sakriven hram u kome cu se moliti
ceo svoj vek.
Dopusti mi da postanem pravi i jedini
glasnik tvoje duse...

Ljubavi moja, nisam sanjao...
zaista nisam sanjao kada te u prvom budjenju nasem
videh uokvirenu oreolom plave svetlosti...
Bila si tako velicanstvena, bila si...
O, boze, kako si samo blistala
obasjana jutarnjim svitanjem,
pokazujuci se u svoj svojoj velelepnosti boginje...
princezo moja, tako si nestvarno blistala.
A ja, opcinjen tvojim plavetnilom,
gledao sam te kao sto se gleda
izlazak sunca ili neki poseban cvet
ciji se miris zauvek pamti.
Znas, slikao sam mislima, negde, duboko u sebi,
svaki tren budjenja naseg.
Hteo sam da ti kazem kako si lepa,
ali se uplasih da bi moje reci mozda
pokvarile i jedan jedini tren tvoje magije.

Ljubavi moja, nisam sanjao...
zaista nisam sanjao kada u prvom budjenju nasem
videh spajanje Neba i Zemlje, mesanje Jave i Sna,
trajno pomirenje Sunca i Meseca,
a pojam stvarnog i nestvarnog
gubio se negde u vremenu
ostavljajuci me ispunjenog u uverenju
kako bogovi ljubavi zaista postoje
i da je nihova milost ovde, kraj tebe.

Ljubavi moja,
veceras, uzimam stihove sa tvojih dlanova
i pisem jos jednu posvetu tebi...
Gle, kako raste i jaca u meni magija tvoja,
kako je lep osecaj
imati tvoje ime u svakom delu mojih usana,
da zbog tebe, pred tobom, dusu svoju
razgolicujem smelo i bez stida
i pluca punim mirisima tvoje kose
kao da mi je vazduh nasusni...
Davno sam postao ribar koji, nocu, plovi po mesecini
baca svoje mreze ne bi li uhvatio zvezdu padalicu
i jedan komadic vecnosti samo za nas.
Davno sam sklonio sebe pod sjajnim krovovima
tvoje duse, ususkan toplinom pogleda tvog,
tu, gde se java pretvara u san...
Veceras, uzimam stihove sa tvojih dlanova
i nove staze u nasem sazvezdju pravim
i usnama, mila, po tvojim usnama pisem...

Kao da je moja dusa oduvek bila tvoja...
eto, s takvom lakocom si usla u nju
i skinula svu onu prasinu
koja se godinama talozila na njenim policama
i sada, zahvaljujuci tebi,
verujem da su cuda moguca...
Kako li bi tek promenila svet
kad si jednim osmehom promenila moju dusu.

Princezo moja, znas me…To bar je lako…
Sta je za mene da pomesam snove i javu,
da dahom proleca usnule pupoljke budim
i Mlecni put pod tvoja stopala stavim…
Ljubavi moja, sta je za mene to…
Sta je za mene da ti haljinu
od blistave mesecine sasijem
i da je optocim zlatnim iskrama iz oka mog.
I sta je za mene da u ponoc
cudesni zvezdani sjaj
u najlepsu muziku pretvorim
i da te veceras vodim na ples…
...po nasem nebu i oblacima.

Jos nocas, draga...
zvacu se tvojim...jedinim...
Jos samo nocas...jos pet minuta...
Od sutra, draga, postacu stranac,
nepoznat svet...prekoputa.
Da li da cutim il`da ti priznam
kako cu prestati da postojim,
da samo prazninu duse brojim.
Secanje ume da zaboli,
nocas se secanja uzasno bojim...
Jos nocas, draga...jos pet minuta
i tuga ce pustiti mirise svoje
i jedan oblak, nocas, ce doci
da topi suzama sve snove moje.
Poleti draga, rasiri krila,
preleti moje planine sive,
tebi se nista desiti ne sme
u ime neznosti koje jos zive.
Jos nocas, draga...
zvacu se tvojim...jedinim...
Jos samo nocas...jos pet minuta....
u tebi draga postojim...

Nemoj da mi odes uz svitanje jutra,
znas kako se plasim da ostanem sam,
uz tebe sam ono sto sam hteo biti,
uz tebe bih mogao jos stosta da dam.

Znas kako mi malo treba da poletim
ali, tek uz tebe, ja leteti znam
ti si moja vodilja, vodi me gde treba,
uz tebe bih mogao jos stosta da dam.

A kad nocno nebo obasjaju zvezde
za tobom ce goreti moje ceznje plam,
ja sam kao dete kome paznje treba,
a za uzvrat tebi cu jos stosta da dam.

Tesko je slusati sapate vetra
kada ti setne zvuke donese,
a svi ti zvuci postanu tuge...
Te tihe ladje bez kapetana
nemaju milosti za tvoje more
i kada zaplove nekud bez cilja,
plac tvoga mora do neba stize...

Tuzno je kad nemas nikog kraj sebe
da preko ti potreban zagrljaj da
i da od ambisa tvojih samoca
koji vec davno cekaju spremno,
pruzi ti zastitu i onaj spokoj...
a te samoce okrutne, hladne
za srce stipaju gore no studen.

Koliko jada, koliko patnje
moze izazvat`tek jedan osmeh
kad tvoja dusa pred celim svetom
prizna i daje svu svoju ljubav...
i kada za uzvrat tek mrvu dobi,
a ta je mrva tek osmeh blag...

Mozda je od svega najteze,
mozda je od svega najgore
igrati ulogu srecnog coveka
iz koga radost zivota sja...
znajuci da ispod te maske srece,
sva magma tuge hoce da bukne,
a ti se boris sa samim sobom
branec` tu laznu sliku o sreci
...a suzu pustis kad nikog nema.

Tesko je, draga, lagati druge...
al`jos je teze lagati sebe...

Nemoj me pitati sta me to muci
kada me vidis pognute glave,
kad ti se ucini da su sve sete
koje su mogle do mene doci,
dosle tog trena i spokoj nasle
u smiraj dana na licu mom.

Ponekad, svi oni, u meni dnevnici,
koje je zivot pisao davno,
znaju da otvore stranice neke,
da me podsete na nekog dragog
i kako jos uvek ne bledi trag...

Nemoj me pitati da l`jos me boli
kad stegnem srce i uzdah pustim,
da l` na taj nacim olaksam dusu
il` samog sebe pitanjem mucim
eh, sta bi bilo, kada bi bilo...

Nemoj me pitati...mozda ce vetar...
mozda ce vetar, onaj...u meni,
sa secanja skinuti svu prasinu
i mozda ce doci do nekih bura...
Znas...negde u dusi ja imam more...

Nemoj me pitati, jer necu znati...
nemoj me pitati...nije mi nista...

Hajde da sanjamo boje...
i one tvoje, i one moje...
Hajde da sanjamo u dvoje.


Ti zlatnu boju ulij u moju,
i malo plave, po kap koju...
A ja cu u tvoju...crvenu boju,
ona je simbol za ljubav moju.


Mozes da dodas boju ciklame,
iz tvog je srca i samo za me,
svetlo-zelene malo cu dati,
da tvoju boju u stopu prati.

Dodaj i boju najdrazeg cveta,
koju god zelis, meni ne smeta...
Jer tvoje boje od sad su moje,
za druge ne znam da postoje.

Hajde da sanjamo boje...
i one tvoje, i one moje...
Sve nezne boje koje postoje...

Veceras, pod nasom mesecinom,
neznim osmehom kupas moju besmrtnu dusu...

Oh, mila moja...sada sam siguran...
sada znam da je horizont mog sveta
u tvojim ocima
i da su njegove granice krajevi tvojih usana,
i da se od veceras moj svet tvojim imenom zove.
Veceras, pod nasom mesecinom,
priznajem sebi i ne mogu kriti,
blazen sam i srecan sto bas ti,
na onom platnu u meni,
svojim bojama zivota slikas najlepsu sliku
koju ce svet ikada videti.

Veceras, pod nasom mesecinom,
kada mi srce govori hiljadu jezika ljubavi,
nije mi tesko izabrati jedan
kojim cu reci da te volim.
I dok me toplina tvog zagrljaja vodi tamo
gde nikad nisam ni slutio da cu biti,
po prvi put sam svedok da prolece ranije stize.

Veceras, pod nasom mesecinom,
uz tebe i tvoju magiju lako je meni biti carobnjak...