poezija i proza....

Èim se sretnemo

Èim se sretnemo,
otvara se dvorac zaèarani
èije samo mi imamo kljuèe
i prošlost sine kao kometa
što snopove svetlosti za sobom vuèe
izumrlog jednog sveta.

Èim se sretnemo
razgovor se með nama povede nemo,
otvara se sunèeva škrinja
gde su posavijali prozirna krila
svi naši dani.

Èim se sretnemo,
zaronimo u virove uspomena
kao gnjurci
što traže rumene sprudove korala
u okeanske talase zure.

Èim se sretnemo,
zovem se opet imenom kojim sam
tebi se zvala
Setimo se meseèevog istog sjaja,
istih oblaka,staza u tmini
kao dva putnika u tuðini
istog svetlog zavièaja.

(D.Maksimoviæ)

Pobratimstvo lica u svemiru

Ne boj se, nisi sam! Ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom,
I ono sve što ti bje, èu i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i èistotom.

Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
Mi smo svi prešli iste puteve u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svim jednako se dive.

Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i èisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.

I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i oni su naši sami iz zajednièkog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opæe zdjele,
i sebièni je peèat jedan nasred èela.

Stojimo èovjek protiv èovjeka, u znanju
da svi smo bolji, meðusobni, svi skupa tmusa,
a naša krv, i poraz svih, u klanju,
opet je samo jedna historija duša.

Strašno je ovo reæi u uho oholosti,
No vrlo sretno za oèajnièku sreæu,
da svi smo isti u zloæi i radosti,
i da nam breme kobi poèiva na pleæu.

Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspreden, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad æu ipak biti tamo u mojoj biti?

Jer sam ipak ja, svojeglav i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! ja živim i umirem u svijema;
ja bezimeno ustrajem u braæi.

Tin Ujevic

Molim Te, Poslusaj Ono Sto Ne Kazem

Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, tisuce maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja.
U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Bozje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam siguran
da je sve med i mlijeko u meni
i oko mene
da mi je ime samouvjerenost a smirenost moja igra
da je sve mirno i da sve kontroliram
i da ne trebam nikog.
Ali, ne vjeruj mi.
Mozda se cini da sam smiren, ali
moja smirenost je maska
uvijek promjenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoca.
Ali, ja to sakrivam.
Ne zelim da itko zna.

Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da ce me otkriti.
Zato freneticno kreiram masku da bi iza nje sakrio
nonsalantno, sofisticirano procelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zastiti od pogleda koji zna.
Ali bas takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega slijedi prihvacanje.
Ako slijedi Ijubav.
To je jedina stvar koja me moze osloboditi od mene samoga,
od zatvora sto sam ga sam sagradio,
od prepreka sto ih sam tako bolno podizem.
To je jedino sto ce me uvjeriti u ono u sto ne mogu uvjeriti sam sebe,
da uistinu nesto vrijedim.
Ali ja ti ovo ne kazem. Ne usudujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda nece uslijediti prihvacanje,
da nece uslijediti Ijubav.
Bojim se da ces me manje cijeniti, da ces se smijati,
a tvoj bi me smijeh ubio.
Bojim se da duboko negdje nisam nista, da ne vrijedim,
i da ces ti to vidjeti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju ocajnu igru pretvaranja
sa sigurnim proceljem izvana
i uplasenim djetetom unutra.
Tako pocinje svjetlucava ali prazna parada maski,
a moj zivot postaje bojiste.
Dokono cavrljam s tobom uctivim tonovima povrsnog razgovora.
Kazem ti sve, a zapravo nista,
i nista o onome sto je sve,
i sto place u meni.
Zato kad sam u kolotecini,
neka te ne zavara to sto govorim.
Molim te pazljivo slusaj i pokusaj cuti ono sto ne kazem.
Sto bih volio da mogu reci,
sto zbog opstanka moram reci,
ali sto reci ne mogu.

Ne volim nista kriti,
Ne volim igrati umjetne, lazne igre,
zelim prestati s igrama.
zelim biti iskren i spontan te biti ja,
ali mi ti moras pomoci.
Moras pruziti ruku
cak i kada se cini da je to posljednje sto zelim.
Samo ti mozes iz mojih ociju ukloniti prazan pogled zivog mrtvaca.
Samo me ti mozes prizvati u zivot.
Svaki put kad si Ijubazan, njezan i kad me hrabris,
svaki put kad pokusas razumjeti jer uistinu brines,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moci da me ozivis mozes udahnuti zivot u mene.
Zelim da to znas.

Zelim da znas koliko si mi vazan,
kako mozes biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj - moje osobe
ako tako izaberes.
Samo ti mozes srusiti zidove iza kojih drscem,
samo ti mozes ukloniti moju masku,
samo ti me mozes osloboditi moga sjenovitog svijeta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlucis.
Molim te odluci. Ne mimoilazi me.
Nece ti biti lako.

Dugotrajno uvjerenje o bezvrijednosti gradi snazne zidove.
Sto mi blize prides
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali unatoc tome sto o covjeku kazu knjige,
ja sam cesto nerazuman.
Borim se bas protiv one stvari za kojom ceznem.
Ali rekose mi da je Ijubav jaca od snaznih zidova,
i tu lezi moja nada.
Molim te pokusaj pobijediti zidove
cvrstom rukom
jer dijete je vrlo osjetljivo.
Tko sam, mozda se pitas?
Ja sam onaj kojega znas vrlo dobro.
Jer ja sam svaki covjek na kojega naides
i ja sam svaka zena na koju naides.

Charles C. Finn

Otpadnik sam sviju crkava
Jer tebe pretpostavljam svemu za sto vredi ziveti i mreti
Tebi prinosim tamjan svetih mesta i pesmu foruma
Pogledaj moja krvava kolena od molitvanja pred tobom
I moje iskapane oci za sve jedikovke koje nisu sa tvojih usana
Ne razumem milione mrtvih kad tebe cujem da jecis
Na tvojim nogama osecam tlo od sljunka sa puteva
Na tvojim izgrebanim rukama vrzinu trnja
Svi noseni tereti muce tvoja ramena
Sva nesreca sveta stala je u jednoj tvojoj suzi
Nikada nisam patio pre tebe
Zivotinja koja je ranom vapila
Pa kako mozete da uporedjujete sa zivotinjskim bolom
Tu vitrinu u hiljadu stakala
Na kojoj se svakoga dana dogadja
Po jedno razapinjanje na krst
Ti si me naucila azbuci bola
Sad znam da citam jecaje
Svi su oni sacinjeni od tvog imena
Samo od tvog imena tvog slomljnog imena tvog imena od ruze obezlisene
Tvog imena vrta svih
Strasnih nedelja
Tvog imena zbog koga bih isao u pakao da ga napisem pred licem sveta
Kao ona tajanstvena slova na tablici iznad Hrista
Tvog imena krika moga mesa i nezarasle rane moje duse
Tvog imena za koje bih spalio sve knjige
Tvog imena svekolike nauke na ivici ljudske pustinje
Tvog imena koje je za mene istorija vekova
Pesma nad pesmama
Casa vode robijasa u okovima
I sve su reci samo bodljikava zica pred vratima nekog prokletog grada
Kad tvoje ime peva na mojim ispucanim usanama
Samo tvoje ime i neka mi odseku jezik
Ali tvoje je ime
Sva muzika u trenutku smrti

Louis Aragon

Ti si vecernji oblak koji bludi nebom mojih
snova.
Ceznjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas u mojim
beskonacnim snovima!

Tvoja su stopala ruzicasto rumena od ognja
mog ceznjivog srca, ti koja znjes moje vecernje
pesme!
Tvoje su usne gorkoslatke od ukusa vina
mojih patnji.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas u mojim
usamljenim snovima!

Senkom svoje strasti zacrnio sam oci tvoje,
stalna gosco u dubinama mog pogleda.
Vezao sam te, dragana, i uhvatio u mrezu
svoje svirke.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas u mojim
besmrtnim snovima.

Rabindranat Tagore

ÈEKAJ ME

Èekaj me i ja æu sigurno doæi
Samo me èekaj dugo
Èekaj me i kada žute kiše
noæi ispune tugom

Èekaj i kada vruæine zapeku
I kada meæava briše
Èekaj i kada druge niko
ne bude èekao više

Èekaj i kada pisma prestanu
stizati iz daleka
Èekaj me i kada èekanje dojadi
svakome koji èeka

Èekaj me i ja æu sigurno doæi
Ne slušaj kada ti kažu
da je vrijeme da zaboraviš
I da te nade lažu

Nek povjeruju i sin i mati
da više ne postojim
Neka se tako umore èekati i svi drugovi moji

I gorko vino za moju dušu nek piju kod ognjišta
Èekaj
I nemoj sjesti s njima
I nemoj piti ništa

Èekaj me i ja æu sigurno doæi
Sve smrti me ubiti neæe

Nek rekne ko me èekao nije taj je imao sreæe
Ko èekati ne zna
Taj neæe shvatiti niti æe znati drugi
Da si me spasila ti jedina èekanjem svojim dugim

Nas dvoje samo znat æemo kako preživjeh vatru kletu
Naprosto ti si èekati znala kao niko na svijetu

Konstantin Simonov

Ako možeš da saèuvaš razum kad ga oko tebe Gube i osuðuju te;
Ako možeš da saèuvaš veru u sebe kad sumnjaju u tebe,
Ali ne gubeæi iz vida ni njihovu sumnju;
Ako možeš da èekaš a da se ne zamaraš èekajuæi,
Ili da budeš žrtva laži a da sam ne upadneš u laž,
Ili da te mrze a da sam ne daš maha mržnji;
I da ne izgledaš u oèima sveta suviše dobar ni tvoje Reèi suviše mudre;

Ako možeš da sanjaš a da tvoji snovi ne vladaju tobom,
Ako možeš da misliš a da ti tvoje misli ne budu(sebi) cilj,
Ako možeš da pogledaš u oèi i Pobedi i Porazu
I da nepokolobljiv, uteraš i jedno i drugo u laž;
Ako možeš da podneseš da èuješ istinu koju si izrekao
Izopaèenu od podlaca u zamku za budale,
Ako možeš da gledaš tvoje životno delo srušeno u prah,
I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom;

Ako možeš da sabereš sve što imaš
I jednim zamahom staviš sve na kocku,
Izgubiš i ponovo poèneš da stièeš
I nikad ni jednom reèi ne pomeneš svoj gubitak;
Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile
Da te služe još dugo, iako su te veæ odavno izdali
I da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema nièega više
Do volje koja im govori:»Istraj!»

Ako možeš da se pomešaš sa gomilom a da saèuvaš svoju èast;
Ili da opštiš sa kraljevima i da ostaneš skroman;
Ako te najzad niko, ni prijatelj ni neprijatelj ne može da uvredi;
Ako svi raèunaju na tebe, ali ne preterano;
Ako možeš da ispuniš minut koji ne prašta
Sa šezdeset skupocenih sekunda,
Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu,
I što je mnogo više, tada æeš biti veliki Èovek, sine moj.

Kipling

jel dosta?

Gde me nadje sa Tagore i Kipling

Tagore moj miljenik!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Novi stihovi Zdravka Colica ,meni se jako dopadaju

„Saèuvaj me, bože, njene ljubavi; onog ludila i strasti... Sam se nikad
neæu spasti... Saèuvaj me od ljubavi kojoj kopni sjaj... Al’ mi u nju ne diraj.“

luche wrote:Pobratimstvo lica u svemiru

Ne boj se, nisi sam! Ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom,
I ono sve što ti bje, èu i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i èistotom.

Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
Mi smo svi prešli iste puteve u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svim jednako se dive.

..........

Tin Ujevic

ja nisam ranije citala ovo

Cekaj me, i ja cu sigurno doci
samo me cekaj dugo.
Cekaj me i kad zute kise
noci ispune tugom.
Cekaj me i kad vrucine zapeku,
i kad mecava brise;
cekaj me i kad drugi niko
ne bude cekao vise

uhvatila sam te da ne èitaš pažljivo
šalim se, naravno, lako promaknu postovi u masi

luche wrote:ÈEKAJ ME

Èekaj me i ja æu sigurno doæi
Samo me èekaj dugo
Èekaj me i kada žute kiše
noæi ispune tugom

Èekaj i kada vruæine zapeku
I kada meæava briše
Èekaj i kada druge niko
ne bude èekao više

Èekaj i kada pisma prestanu
stizati iz daleka
Èekaj me i kada èekanje dojadi
svakome koji èeka

Èekaj me i ja æu sigurno doæi
Ne slušaj kada ti kažu
da je vrijeme da zaboraviš
I da te nade lažu

Nek povjeruju i sin i mati
da više ne postojim
Neka se tako umore èekati i svi drugovi moji

I gorko vino za moju dušu nek piju kod ognjišta
Èekaj
I nemoj sjesti s njima
I nemoj piti ništa

Èekaj me i ja æu sigurno doæi
Sve smrti me ubiti neæe

Nek rekne ko me èekao nije taj je imao sreæe
Ko èekati ne zna
Taj neæe shvatiti niti æe znati drugi
Da si me spasila ti jedina èekanjem svojim dugim

Nas dvoje samo znat æemo kako preživjeh vatru kletu
Naprosto ti si èekati znala kao niko na svijetu

Konstantin Simonov

E, Luche godine sustigle

Ja znam,
sada spavaš...
i zamišljam te,
u postelji mekoj...
kako sanjaš...
al ne znam,
da li i slutiš,
nemir i èežnju
koju budiš,
nekom,
u zemlji dalekoj...
i ove noæi,
mirno spavaj,
i znaj,
ja æu doæi...
ja æu doæi...

VRATI SE

O dragi oseæaju, doði još bezbroj puta,
vrati se i zanesi me,
jer se budi uspomena na jedno telo
dok drevna èežnja struji u mojoj krvi,
jer se usne i put moja seæaju,
dok ruke još uvek kao da lepotu dodiruju.

O vrati se bezbroj puta, te po noæi
zanesi me, kad se usne i put moja seæaju...


Konstantin Kavafi

......Upij se u mene zagrljajem jednim,

k'o groznica tajna struji mojom krvi .

snazno stegni moje telo nek' se smrvi ,

i daj mi poljupce za kojima ceznem....


Milan Rakic

W. Blake

Ocajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim zednim.

Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strascu tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da dusa moja bude sita.

-Kada pomislim, draga, da ce doci vreme
Kad za mene nece postojati zene,
Kad ce cula moja redom da zaneme,
I strasti da prodju kao dim i pena,

A da ce, jos uvek, pokraj mene svuda
Biti mesecine pod kojom se zudi,
I mladih srdaca sto stvaraju cuda,
I zena sto vole i voljenih ljudi,

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogodjenom zrnom posred cela
Sto u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim zednim.

Milan Rakic

Zaljubljena


Na ocnim kapcima mi stoji,
u mojoj kosi njena kosa,
i ima oblik mojih ruku,
i ima boju moga oka,
i utapa mi se u senci
ko neki kamen na nebu.
Oci joj uvek otvorene
i ne dopusta mi da spavam.
Od njenih snova usred dana
isparavaju se sunca,
i ja se smejem,placem,smejem,
govorim svasta,tek onako.


Pol Elijar

Sergej Jesenjin - * * *

Ti me ne volis i ne zalis, zar
lijep nisam nimalo, mala?
Ne gledajuci, od strasti uz zar
na rame mi je tvoja ruka pala.

Sa kezenjem, mlada, osjecajnim,
ja s tobom nisam ni njezan, ni zao.
Koliko si ih milovala sjajnih?
Ko ti je sve do sad ruke, usne dao?

Znam, oni su prosli kao sanke, mila,
ne dodirnuvsi tvoj oganj u snima,
Na koljenima mnogima si bila,
a sad, evo, sjedis na mojima.

Neka ti oci trebavica rubi,
neka ti u misli dodje drugi neko.
Ta i ja te bas jako ne ljubim
tonuc u nesto drago i daleko.

Ovu vatru sudbinom ocajno
ne zovi, veza lakoumna to je.
Kao sto smo se susreli slucajno
rastacemo se uz smijesak nas dvoje.

Svojim putem otici ces u smiraj
da prokockas dane i plac novi.
Neljubljene samo ti ne diraj,
negorjene nikako ne zovi.

U corsokaku s drugim ces se naci,
o ljubavi brbljajuc bez svijesti.
Tad cu mozda u setnju izaci
i sa tobom ponova se sresti.

Blize pleca okrenuvsi drugom
i malo se pognuv ne misleci.
"Dobro vece", reci ces mi s tugom.
"Dobro vece, mis" i ja cu reci.

I nista nece dusu da zanjise.
Nit u drhtaje moze da je svali.
Ko je ljubio, taj ne ljubi vise.
Izgorjelog niko ne zapali.

(4. decembar 1925, Moskva)

Da li ces ikada uspeti
da prodres u dubine moje duse?
Da li ce ti poci za rukom
da spasis moje snove pre nego sto se sruse?

Da li ces zaista umeti
da pronadjes pravi put do mene
jer puteva je mnogo
a sa pravog se lako skrene.

Ili ces ti biti taj
koji ce iluzije moje unistiti.
Da li ces zaboraviti da si ti onaj
koji je obecao da ce ih vecno stititi?

I sto je vremena za nas sve manje
meni se sve vise cini,
da ce i ova biti od onih ljubavi

Raspi svoju divlju strast
po mom srcu.
Znas da te volim.
odvezi svoje neobuzdane ruke
i ljubi me...
Koza ti je vrela
a oci pune pozude...
uzmi me i vodi me
kao nikada pre