poezija i proza....

Samotni komadić, bez ikog svog tavorio je tako u nadi,da će naići neko i povesti ga nekud bilo kud.

Neki su bili po pravoj mjeri ali se nažalost nisu mogli kotrljati.
Drugi su se opet mogli kotrljati-ali nisu bili po pravoj mjeri.
Neki opet pojma nisu imali šta znači biti po pravoj mjeri.
A bilo je i takvih koji ni o čemu nisu imali pojma.
Jedan je, tako bio odveć tanan, skoro vazdušast

Pop!

Jedan je opet stavio komadić na postolje
A onda ga tu i ostavio.
Nekima je manjkalo prilično komadića
A neki su ih ,opet, imaličak i previše.
Samotni komadić u međuvremenu beše načio da se skriva od onih znatiželjnih.
Stalno su sve novi pridolazili.
Neki su zagledali komadić iz neugodno velike blizine.
Drugi opet nisu prestajali da se kotrljaju ni ne obazirući se na komadić.
I stoga komadić pokuša da sebe učini privlačnim,ali bez ikakvoh uspjeha.
Komadić čak beše postavio, svjetleću reklamu, ali to je još samo više plašilo one sramežljive.
I napokon stiže jedan koji kao da beše stvoren da se komadić uklopi u njega
A onda iznenada ko zna zbog čega, komadič poče da se razrasta, sve više i više.
Nisam znao da ćeš početi da rasteš?
Ni ja to nisam znao, odgovori komadić
Ja znaš, stalno tražim komadić koji mi nedostaje ali ne i takav koji će da raste.
Oh?!

I napokon jednog dana, naiđe neko ko je izgledao posve različito.
Želiš li nešto od mene?upita komadić
Ne, ništa
Dali možda nešto od mene očekuješ?
Ne,ništa
A ko si ti? Upita komadić
Ja sam veliko O, odgovori veliko O

Mislim da si ti onaj koga sam očekivao-primjeti komadić
I možda sam baš ja, komadić koji ti nedostaje
Ali meni ne manjka nijedan komadić-odvrati veliko O
Na meni naprosto nema mjesta za tebe.
Baš šteta, priznade komadić, ponadao sam se da ću se možda kotrljati s tobom.
Sa mnom se ne možeš kotrljati, blago primjeti veliko O ali možda to možeš sam činiti
Sa od sebe da se kotrljam, ali kako bi jedan samotan komadić mogao da se sam od sebe-kotrlja?
A jesi li ikad pokušao, upita veliko O
Imam oštre ivice, objasni komadić, nisam oblikovan da bi se kotrljao
Ivice se izližu, a i oblici se mjenjaju.Pa kako god bilo moram se oprostiti s tobom.
Možda će mo se ponovo sresti, i veliko O otkotrlja se dalje.

I tako se komadić ponovo nađe sam samcijat dugo vremena tako je proteklo i komadić je samo sjedio
A onda...
Polagano
Komadić se stade podizati na jedan svoj rub
I prevrnu se
Pa se ponovo podiže...naokrenu...i ponovo pade
I tako
Lagano
Dižući se i padajući
Stade se kretati naprijed.
Ubrzo se od premetanja komadiću ivice počeše zaravnjavati
Drz se...
Nakreni
Padni...
Drž se-nakreni-padni
Drž se-nakreni-padni...
I postepeno komadić se poče preoblikovati
I napokon, umjesto da se pretura, komadić se stade odbijati
I umjesto da se odbija komadić stade poskakivati
Komadić poče da se kotrlja.
Nije baš znao naš komadić kuda se to kotrlja
Ali za to nije ni mario.
Jedino je bilo važno kotrlja se!

(By Shel Silverstein)

NOÆAS, O NOÆAS SU PADALE KIŠNE KAPI,
STERALA SAM IM KROVOVE I DLANOVE,
ŽEDNE DUŠE I ZEMLJU ŠTO ZA NJIMA VAPI,
NOÆAS SU PADALE KIŠNE KAPI.
STERALA SAM IM CVETOVE I BREGOVE
ZNOJNA ÈELA I MORE ŠTO SE NJIMA NAPI
NOÆAS, O NOÆAS SU PADALE KIŠNE KAPI.
JECALE SU U LETU
NE ZNAJUÆI KUDA ŽURE
HTEDOH IM PROSTRETI BUDUÆNOST
AL' NE SMEDOH UTOPILE BI LJUDE
NOÆAS,O NOÆAS SU PADALE KIŠNE KAPI

---nešto iz moje beležnice-

PJESMA IZ SRCA

Nekada davno zivio je veliki čovjek koji se oženio ženom svojih snova.Iz njihove ljubavi rođena je jedna mala djevojčica.Bila je bistra i vesela,i veliki čovjek mnogo je volio svoju djevojčicu.

Dok je bila sasvim mala, on bi je uzeo u naručje, pjevušio neku melodiju i igrao s njom po sobi govoreći joj»Volim te mala djevojčice».
Devojčica je rasla, a veliki čovjek bi je grlio i govorio joj:»Volim te mala djevojčice».Mala djevojčica bi de durila i govorila»Više nisam mala devojčica».Čovjek bi se tada nasmijao i rekao»Ali, za mene ćeš zauvjek ostati moja mala djevojčica».
Mala djevojčica, koja to više nije bila, napustila je kuću i otišla u svjet.Kada je upoznala sebe, tada je bolje shvatila čovjeka.Uvidjela je da je on bio velik i jak, tek sad otkrila je njegove snage.Jedna od njih bila je njegova sposobnost da iskaže ljubav prema porodici.Ma gdje se nalazila u svijetu, taj čovjek bi je dozivao govoreći joj»Volim te,mala djevojčice».
Došao je dan kad je ta mala djevojčica, koja to više nije bila,primila jedan telefonski poziv.Veliki čovjek se razbolio.Doživio je moždani udar.Djevojci su objasnili da je izgubio govor.Nije mogao da govori,ali nisu baš bili sasvim sigurni da li čuje riječi koje mu se upućuju.Više nije mogao da se smješka,smije,hoda,grli,igra,niti da maloj djevojčici,koja to više nije bila,kaže da je voli.
Željela je da mu pomogne.K ada je ušla u sobu,vidjela je da je sitan i potpuno slab.Gledao je u nju i pokušavao da progovori,ali nije uspjevao.»Mala djevojčica» učinila je jedinu stvar koju je umjela.Popela se na krevet i legla pored velikog čovjeka.Dok su joj se slivale suze,svojim rukama obgrlila je opuštena očeva ramena.
Držeći glavu na njegovim grudima, razmišljala je o mnogim stvarima.Sjećala se predivnih trenutaka koje su zajedno proveli.Oduvjek je osjećala da je taj veliki čovjek štiti i pazi.Bilo joj je teško zbog gubitka koji će morati da pretrpi.Žalila je što više neće čuti riječi ljubavi koje su joj toliko prijale.
A onda je čula otkucaje srca velikog čovjeka.njegovo srce bilo je muzika i riječi koje je uvijek slušala.Srce kuca ravnomjerno kao da se ne obazire na to što je ostali dio tijela oštećen.I doj je tako smireno držala glavu na njegovim grudima,dogodilo se čudo.Čula je ono što joj je bilo potrebno.
Njegovo srce otkucavalo je riječi koje usta više nisu mogla da izgovore...

Volim te
Volim te
Volim te
Mala djevojčice
Mala djevojčice
Mala djevojčice

I našla je utjehu.

Obozavam je!!!

Nagodba


Prodavat
nemoj u bescjenje
darovanu mene
ušivena sam
u porube snova
krhka ko molitva za sutra
Nemoj prodavati
nove iskre za
ispucala htijenja nemoj na
brezove granèice
spalit èeš plodne mi misli
što se jutrima upinju nebesima
Ne prodaji zrake sunca
ukapane u filigransko srce
te dvije uobièajene loze
za eksirajuæim šankom.
U mamurna jutra ne vadi
noževe opravdanja
iz boca opraštanja.
Ne prodaji sjaj iz ova dva oka
što te na gozbu snova pozvaše
u šaputanja daleka
na tek skovanom nakovnju.
rasprodaj grijehe bogohulnih dana
prodaj sve ožiljke
iz nikad zaraslih sjeæanja
Ne prodaji mene u sebi
zbog neostvarenih sanja

(u neshvaljivoj igri propadanja)



Danja Ðokiæ

pokusala sam tvoje suze da isplacem
da ti neplaces,ali tvoje oci su presusile
nema nista u njima,kao da je moje plakanje
napravilo pustinju od tvojih ociju,,,,,,,,,,
Sta mi je preostalo???
Moj bjes ,odbacila sam ga!!!
Moja osveta!!!!
Neprepoznajem je ,neposedujem!!
Moja nada???
Nisam je zeljela napustit,al mi se iskrala,nestala!!!!
SAMO STRAH I PRAZNINA JE OSTALA

-----------------------------------------------
"*koliko problema mora se progutat
iz kazne
za srecu
i koliko duboko moramo
da tonemo da bi nam zivot
med i mleko ponudio"*
tajci00

Mostarske kiše

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.

Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea - sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.

Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.

Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.

Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.

Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce - izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen...

Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se - on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
"Oslobođenja", ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.

Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.

Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču - baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća...

Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...

Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila - mogao sam pobeći
u samu reku - našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.

Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja - hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše...

Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.

Pero Zubac, 1965

VT

Drhtave usne,tamnoplave oci pune suza
ona tupa bol,,,,nemir
ocajnicki uzdah ......................al dusa nejeca
zna vt,,gde god da sam ja i ti si
prisustvo prigusenog razgovora dva
srca razdvojena,,,,
osecaj radosti,,uzbudenja,podrhtavanje tjela
predavanja nemog,nevidljivog
ali’potpunog predavanja
kraj jednog puta…..obecanje drugog
ljepseg,potpunijeg i opet cu biti tu sutra
vt,osjecam u svojim venama
maglovite ,unistene tragove
koji ruse sve prepreke
ajdeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee
pristani ukrast cu te i sutra iz tvog svjeta,,
ajde vodim te u nas svjet
gde god idem ja tu je i tvoje mjesto
ljubavi vt znaj!!!!!!!!!!!!!!!!!
------------------------------------------------------------------------------
"*koliko problema mora se progutat
iz kazne
za srecu
i koliko duboko moramo
da tonemo da bi nam zivot
med i mleko ponudio"*
tajci00

JA
da,o meni ti pricam
da ja,poznajem sebe znam tko sam
,znam kakva sam
nemas pravo na rjeci,
nemas pravo da me
krivis za bilo sta,
jer to sam ja...,maxsimalna u svemu
da poznajem sebe,sta mogu
sta hocu
sta zelim
netreba mi tvoj savjet
tvoje licimerje
netrebam ni samilost tvoju
jer sam dostojna,s ponosom
svakom problemu
u zivotu i u svemu
maxsimalna sam…
nikad ne pocinji pricu o meni
cesto sam sama sebi dovoljna.,
cesto mi nije potrebna tvoju podmukla
odluka.o svemu a najcesce razmisljam o meni
pricam,pisem o sebi,najbolje poznajem svoj svjet
tu ni ti nemozes
nedostojno je o tome srce lomit,mene niko nemoze posjedovat
jer sam maxsimalna u svemu ,neraspravljaj samnom,tu nikad nema kraja
maxsimalno sam samo svoja nije mi potrebna nikakva osuda tvoja,
odustani to je jedina poruka moja……i uopste sto se mucis samnom,
sto te muce moje slutnje,odluke ili moj svjet,kazes ti si moja slika u ogledalu.druga polovina moje duse.,
izvini ako se u sebi podsmehivam jer moja dusa nikad se i nije delila na pola
nema to nista sa tobom
ja sam samo svoja,greska je sto nisam ta kojoj bi odgovarala posesivnost tvoja
poznajem sebe…ljubazna sam,simpaticna,prilagodljiva svakom i svemu,darezljiva,
nisam gundzalo,nisam cutljiva a nisam ni zlopamtilo
mozda imam i mana
al su neprimetne,mozda znam i bjesna da budem,al ni to nije vjecno
samo trazim i hocu mir,da pripadam samo sebi
maxsimalno samu sebe poznajem
i nikad necu dozvolit da promenis me……
svega toga svjestna biti,sebe do korjena poznavat moze neko ko se bavi samim sobom ,nezelim biti niko i nista maxsimalno ostaje ja<ja i to mi je najveca zivotna nagrada………….maxsimalna/tajci00

DAO SI MI SNAGU
produzio moj zacarani svjet
poklonio mi radost na momennat
vrati vjeru u ljudstvo,u covjeka
u iskrenog prijatelja
samo neznam otkud si znao da mi je potrebno sve to
da me tjeralo i stiglo zlo
otkud siu znao da si mi potreban ti,bas ti moj prijatelju nezamenjljivi….
htjela sam,nisam morala da klonem
htjela sam dusu da dam sopstvenom vragu svome
htjela sam da posaljem sve,bas sve do ....
al onda dodes ti i kao po staroj navici
neklonulog duha,pokazes mi pravo vreme,onu bolju polovinu mene,sebe
nas,,,nas koji jesmo i sta smo,povedes me na tren u nas zajednici
svjet i sve zvuci kao rjeci
“od dobrog komplimenta mogu da zivim “
znas da se smejem,znam da mi danima cujes glas,znas i sam da nemogu klonut
jer imam neumoljivu snagu da trajem,da postojim,da nas ucinim sretnima,da ucinim nesto za nas
predugo sam sutala,predugo sam pustala da vjerujes u ispravnost svojih postupaka,tvojih sopstvenih zelja,al ovog puta te vodim tamo gde si ti meni dozvoli samo na tren,
trenutak koji cu da pamtim i onda kada ga ti zaboravis,i onda kad pomislis da nigde vise nepostojim
ja,ja sedecu na klupi do tebe i da ti najdivniji osmjeh poklonim,samo za taj jedan tren
veceras necu sutati,nezelim,
iako znam da nemoze da traje.da nemozes ostat i postojat al vredan mi je svaki tren i srcu prija sve sto me i na sekund s tobom spaja,,podi samnom i bit cu tu zauvjek za nas…………….dali znas i onda kad presutim da nam je i radni i slobodni dan isti,da nas misao spaja,dali znas i kad kazem ne da idem dokraja,jer ljubav je jedino sto nas spaja al nazuzalost i razdvaja..dozvoli da ti budem voljena…tvoja
i onda kad sutis na kluüpi do mene,redaju se slike jedna za drugom,osecam sve sto i ti,ni senkom nemogu vise da se nazovem jer postojim,posebna i njezna,ko kraljica greha,ja ostajem zarobljenik u tvojim stradanjima,nadanjima,u nama,,,,mi smo bolne duse sto carstvo cari traze vec odavno spojene,zar mora istina bol ovaj da blazi,budi musko pa mi kazi.reci da neuzdises u bolu zgrcen i porazen jer boli te i misao ja ostajem zarobljenik u tvojim stradanjima,nadanjima,u nama,,,,mi smo bolne duse sto carstvo cari traze vec odavno spojene,zar mora istina bol ovaj da blazi,budi musko pa mi kazi.reci da neuzdises u bolu zgrcen i porazen jer boli te i misao a dalje nezelim ni da znasm,,,budi fer i prekini,unisti me u snovima al i onda znamo da jesam i bit cu zauvjek tvoja….ti nezamjenjljivi druze moj…………………………nauci me sta je kraj??????!!!!!!

NE ODUSTAJ

Kad stvari podju loše,
kao što katkad biva,
kad ti se put kojim hodiš
učini vrlo napornim,
kad su ti prihodi niski,
a dugovi visoki.
Kad želiš da se smeješ,
a moraš da uzdišeš,
kad te neka briga teško pritiska,
zastani ako moraš,
ali ne odustaj!

Uspeh je neuspeh
okrenut iznutra,
srebrna senka
oblaka sumnje,
i nikad nećeš moći da kažeš
koliko si blizu,
jer može biti blizu,
kad se čini daleko.

Zato istraj u borbi
kad si najteže pogodjen
baš kad stvari podju loše
ne smeš da odustaneš!

Pozdrav svim dobrim ljudima,ja sam novi ovdje,nisam mogao a da se ne registriram.Živim u Hrvatskoj,zemlji jada i bijede,gdje jedino vino ponekad odagna boli i čežnju za ljepšim danima...Pa eto,jedino što za početak mogu reći je da ste svi pomogli da se ne utopim sa 22.g u alkoholu bezrazložno,pa sam eto tako pronašao razlog za to istoimeno utapljanje...

Pohvale za sve postove,poezije,pjesme koje su bile hitovi...

Ipak,za pozdrav cijeloj ekipi moram citirati slavne retke kao što sam dao si nadimak ovdje ...

Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

Vladimir Petković Dis

Veliki Vam pozdravi svima...

Pijem i zaželim da sam pijan dovek,tad ne vidim ni stid,što sam i ja čovek! Živeli

Ko najvecee bogastvo ovog svjeta,cuvam te ljubavi od prvog dana
Zakljucanog u ladici mojih snova tu postojis i tu sam tvoja
Dani mi nemogu biti tako dugi,nemoze ni tuga da se igra samnom samo
Sutnja,vjecna sutnja je dio nas…nasa sudbina
Nikad mi priznat neces tko si
Sta li si,gde li si u stvarnosti
Al to vise nije ni vaztno u meni si ti druze nezamjenjljivi ….
Svaki val zelje,ceznje i smjeha,otvara moju ladicu snova i vada te iz Nje,posegnem za tobom i kad sam tuzna
I kad me radost zbog sitnica okupira i opet si ti pratilja moja
Neusudujem se prekinuti sutnju,
Otvorit tajne mojih snova
Iz straha da nebudes vise tu
Iz straha da neces svatit ili upotrebit rjeci”nezelim da te lazem a istinu ti Nemogu reci”
Presuti sve,,,samo neidi,neostavljaj otiske svog postojanja,jer nikad Nisu zbrisani
Nepokusaj da unistis prekrivenu masku ljuskog egoizma jer sebicnost
Nije odlicje tebe,tvog karaktera,,imas pravo na uspone i padove,da budes Sluga ili vladar svog svjeta,mozes da zazalis ili da slavis al neusuduj se Da unistis ili odustanes od naseg postojanja,jer iza svakog brezuljka po Jedno jezero nas ceka
“dodi i slusaj glas iz duse,znat ces da sam nezamenjljiva”

Umro sam, a ti mi oprosti
što sam tako žureći
zaboravio ruku da ti stisnem...
i poljubim te onako
kako sam to uvijek činio odlazeći...

Oprosti mi što sam proljeće jedno
zauvijek u sebi odnio.
Ali sjeti se
ostale su pjesme
u desnoj ladici neuredno složene...
Snaći ćeš se...
iz njih naprosto ljubav izbija.
Te pjesme... to sam ti sad ja.

Oprosti mi
nije bilo vremena za opraštanje
suviše smo se voljeli
da bi mogli nešto drugo.
Tako žureći nisam ni pomislio
da ćeš biti tužna zbog svega
i sad mi je žao zbog te praznine
koja nas dijeli
zbog toga što će nas jednu vječnost
zvijezde razdvajati
i što više neću moći usne da ti dodirnem...

(Željko Krznarić)

Ne diraj moje godine

Ne diraj moje godine
ne igraj se mojim rukama
ostavi moje usne...
Najbolje bi bilo za tebe
da odeš
da otvoriš vrata
ostaviš tu kafu koju pijemo
zaklopiš knjigu i
pokupiš tih svojih deset sličica
iz raznih razdoblja tvoga života.
Zasto me gledaš tako bezobrazno
tako toplo i nemirno
tebi ću, evo, samo tebi ću
otkriti tajnu
jer te želim spasiti od sebe i tuge
ja sam rođen u godini
loše berbe
i što možeš od mene dobiti
samo suzu na kraju.
Zato ti kažem
pokupi sve te tvoje nežnosti
skini poljupce sa mojih usana
ne ostavljaj te mirise na jastuku
jer tako te volim
a rođen sam u godini loše berbe
i znam da će sve to
loše završiti...

iz kojeg si ti svijeta
iz kojeg cvijeta dolazis
zasto nisi kao i sve druge zene
koje prodju kao sjene
cija se ni imena ne pamte
ciji se dodiri usana zaborave
s prvim jutrom
iz koje si ti ljubavi
iz koje knjige
iz kojeg romana
kad mi tako bez ikakvog plana
bez namjere
srce lomis na dijelove
i noci mi pretvaras u dane
koja si ti zena
kad mi pola zivota u tebe stane
zbog koje zalim
sve ovo sto prebrzo ide
sto su jeseni blize
i sto mi se suze vide prvi puta
jedino si s neba mogla doci
jer druge putove poznam
i na njima sam s drugima bio sam
iz kojeg si svijeta
iz kojeg cvijeta nosis taj miris
da te volim
i nikad ne prebolim

Zeljko Krznaric

U moj zagrljaj se skloni…


Pustimo neka nas plam taj nosi
Pokorimo se našim srcima
Nema potrebe u lance se okivati
Bez potrebe se utrkivati
Kada nam je cilj isti!

Nemoj da ovo sve propadne
Da zbog zlobnih želja stane
Nećemo se kao vukovi krviti
Grijeha je bilo dovoljno u prošlosti!

Nemoj sada šutjeti, moramo oboje htjeti
Neka te prošlost ne progoni
Daj se u moj zagrljaj skloni
Bar je to lako, učini to polako…

Odisej i Nauzikaja

Grlim ti koljena gospo, zar božica ti si il žena;
ako li si od božca koja, što žive na širokom nebu,
Zeusa te od velikog kćeri Artemidi nalazim sličnu
i po obrazu tvom i visini, pa i po stasu;
no, ako si od smrtnih ljudi na zemlji što žive,
triput ti blaženi onda otac i gospođa majka
triput ti blažena braća, jer njima se svima
od miline razblažuje srce s tebe
kad te mladicu takvu koračati u kolu vide.
najblaženiji ipak od sviju onaj će biti
koji te darima ospe i u kuću svoju povede
jer još ne vidjeh nikada ni ženu ni čovjeka
koji takav bi bio - sve čudo me motreći hvata.
jednom pri Apolonovu vidjeh oltaru na Delu
izdanak drveta palme što raste tebi nalik
upravo tako i onda zadivih se u srcu svome
divih se dugo, jer takvo iz zemlje još ne niče stablo!
tako se čudim i divim ženo i tebi i tvoja
koljena sve se bojim dodirnut, a tuga me tare.

Cekaj me

Cekaj me i ja cu sigurno doci
Samo me cekaj dugo
Cekaj me i kada zute kise noci ispune tugom
Cekaj i kada vrucine zapeku
I kada mecava brise
Cekaj i kada druge niko ne bude cekao vise
Cekaj i kada pisma prestanu stizati iz daleka
Cekaj me i kada cekanje dojadi svakome koji ceka
Cekaj me i ja cu sigurno doci

Ne slusaj kada ti kazu da je vrijeme da zaboravis
I da te nade lazu
Nek povjeruju i sin i mati da vise ne postojim
Neka se tako umore cekati i svi drugovi moji
I gorko vino za moju dusu nek piju kod ognjista
Cekaj
I nemoj sjesti s njima
I nemoj piti nista
Cekaj me i ja cu sigurno doci
Sve smrti me ubiti nece

Nek rekne ko me cekao nije taj je imao srece
Ko cekati ne zna
Taj nece shvatiti niti ce znati drugi
Da si me spasila ti jedina cekanjem svojim dugim
Nas dvoje samo znatcemo kako prezivjeh vatru kletu
Naprosto ti si cekati znala kao niko na svijetu

''I noćas… mislim na tebe.
Kroz magline prohujalog
zovem djetinjstvo i mladost,
gdje me miluje pogled tvoj,
milostiv, blag, pun ljubavi…
što samo tvoje srce
umio da prelije,
i kroz prozore od duše,
one oči tvoje drage, mile…
na mene se izlije i sja.

Dodirne… zagrli mi srce
sve što sa tobom bješe,
što meni samo zbog tebe
kućom djetinjstva i mladosti
na spokoj i toplinu miriše.
Dodirne, zagrli mi srce…
onaj osmijeh tvoj i riječi,
nekanula, prigušena suza,
tvoje naušnice, đerdan,
svilena mahrama, bluza…

Čeznem… da vidim te
i privijem se kao dijete
uz obraz i ruke tvoje…
-ugasim prigušenu suzu,
mirišem mahramu, bluzu….
Riječi, dodire, cijelove…
što htjedoh nekoć pokloniti,
ne bih sada za daleko sutra
pomišlj’o da treba odgoditi.

‘Sutra, sutra… i sutra’,
nemarna duša mislila nekada,
a jedno ’sutra’ mi odnijelo tebe,
pa neizrečeno vapi u kajanju
a neizljubljeno biće blista
u čežnjom otkanom sjećanju.
I prigušena ona suza tvoja,
kanula je majko,
i sliva se još…
-iz mog oka preteška se cijedi
i još većim žalom dušu ovu jedi.

I noćas… mislim na tebe.
Kroz magline prohujalog
zovem djetinjstvo i mladost,
gdje me miluje pogled tvoj,
milostiv, blag, pun ljubavi…
što samo tvoje srce
umio da prelije,
i kroz prozore od duše,
one oči tvoje drage, mile…
na mene se izlije i sja. ''

SENADA BRČANINOVIĆ