Ljubavna pisma...

Pismo Ane Karenjine Tolstoju

Lave Nikolajevicu, nosi se u qurac, zivot si mi upropastio. Ne razumes, bacuska, zensku dusu, zasto si se onda u nju petljao, zasto nisi pisao o muskarcima? Posvetiti roman prevarenom muzu koga situacija yebe spolja i iznutra, to bi bila prava knjiga za Ruse, a i za ostali deo pravoslavnog sveta. Drama prevarenog muza mnogo je strasnija od zene koja ljubi. U ustima je ukus kiselih krastavaca, kolena se tresu, misli se spoticu, jer udaraju jedna u drugu, neko kao da je ustinuo i zavrnuo mozak. Sve ispada iz ruku, krv pocinje da se mesa sa mokracom. A ti kao da o tome nista ne znas, ti neodoljivi Lave Nikolajevicu vec se bavis zaljubljenom zenom i njenim nemirnim snovima. Hoces da kazes da strahotu preljube nikad nisi osetio na svojoj kozi. Daj, molim te, sta uobrazavas, pogledaj se u ogledalo. Vidis li taj baburasti nos, oci pokislog dabra i pajalicu umesto brade.
Znam sta ces da mi kazes. Da si neodoljiv, jer si genije, da zene padaju na tvoj talenat i na tvoju pamet. A to nije bas tako. Mogao si da pitas neku zenu koja ljubi, na primer mene. Kad muskarac i zena zele da se potucaju, onda je potpuno svejedno da li si lekar, pekar ili apotekar, sto bi rekao jedan rok pesnik iz bratske nam pravoslavne Srbije. Mani se ti opisivanja zenskog srca nego se pozabavi prevarenim muzevima. Njima rastu rogovi irvasa. Pa da vidimo kako to oni pate kad ih tucaju u glavu sa svih strana.

Džordž Bajron - Terezi Gvièoli
Bolonja, 25. avgust 1819.

Tereza, moja najdraža,

Proèitah ovu knjigu u tvome vrtu. - Ljubavi moja, ti nisi bila tu, inaèe je ne bih proèitao. To je jedna od tvojih najdražih knjiga, a autor je - moja prijateljica. Ti neæeš razumeti ove reèi na engleskom, ni drugi ih neæe razumeti: to je razlog što ih nisam napisao na italijanskom. Ali, ti æeš razumeti rukopis onoga koji te strasno voli, i pogodiæeš da je, sedeæi sa tvojom knjigom, mogao misliti samo o ljubavi.

U toj reèi, prekrasnoj na svim jezicima, a ponajviše na tvom - amor mio - sadržan je moj bivši i moj buduæi život.

Oseæam da ovde postojim i da æe me biti i posle smrti, a sa kojom svrhom - ti æeš odluèiti. Ti si moja sudbina, osamnaestogodišnja žena, veæ dve godine van manastira: voleo bih da si tamo i ostala, ili da te bar nikada nisam sreo.

Ali, kasno je za sve. Volim te, i ti mene voliš, konaèno to kažeš i ponašala si se kao da je tako bilo, a to je za mene velika uteha u svemu. Ja oseæam prema tebi i mnogo više od ljubavi i ne mogu da prestanem da te volim.

Pomisli ponekad na mene kada nas Alpi i okean budu razdvajali - ali to se nikada neæe desiti, dok god ti sama to ne poželiš.

Bajron

Deni Didro - Sofiji Volan
3. novembar 1759.

. . .Od ranog jutra èujem radnike ispod mog prozora. Tek što se razdani, lopata im je u rukama, kopaju zemlju, guraju kolica; pojedu komad crnog hleba, utole žedj na potoku koji tu teèe; u podne odspavaju jedan sat na zemlji, i ubrzo su opet na delu, veseli su; pevaju, razmenjuju dobre grube šale koje ih uveseljavaju. Smeju se; uveèe se vraæaju goloj deci oko zadimljenog ognjišta, ružnoj i prljavoj seljanki, i krevetu od suvog lišæa, a sudbina im nije ni bolja ni gora od moje. . . Iskusili ste i dobru i zlu sreæu: recite mi, da li vam se sadašnje vreme èini težim od prošlog?

Èitavo jutro sam se muèio jureæi za jednom idejom koja mi je izmicala; sišao sam tužan; slušao razgovor o javnim nedaæama; seo za bogatu trpezu bez apetita; stomak mi je bio pun sinoænje hrane; pretrpa sam ga kolièinom koju sam opet pojeo. Uzeo sam štap i hodao da bi to svario i lakše se oseæaoi; vratoo se i seo za kartaški sto da prekratim teške sate.Od prijatelja nisam imao nikakvih vesti. Od prijateljice za kojom sam tugovao bio sam daleko. Jadi na selu; jadi u gradu; jadi svuda. Onoga ko ne zna šta su jadi ne treba ubrajati u èoveèiju decu. Sve se potire. . . Dobro zlim, zlo dobrim, a život nije ništa. . .

Možda æemo otiæi u grad sutra uveèe ili u ponedeljak ujutro. Videæu, dakle, prijateljicu, za kojom tugujem; biæu ponovo sa æutljivim prijateljem koji se ne javlja; ali æu ih veæ sutradan izgubiti; i što moja sreæa u njihovom društvu bude veæa, to æu više patiti kad se od njih rastanem. Takav je život. Okreni, obrni, uvek s4e nadje neki list uvele ruže da vas rastuži. . . Volkim jednu Sofiju. Nežnost koju prema njoj oseæam umanuje u mojim oèima svako drugo zanimanje. U prirodi vidim samo jednu moguæu nesreæu. Ali se ova nesreæa umnožava i predoèava mi se na stotinu naèina. Ako mi jedan dan ne piše, šta je s njom? Je li bolesna? I odmah me užasna prividjenja saleæu i muèe. Da li mi je pisala? Rdjavo æu protumaèiti neku ravnodušnu reè, a na selu sam. Sudbinu èovek ne može uèiniti ni boljom ni gorom? Moæna zvezda odredjuje njegovu sreæu i nesreæu. Što je više predmeta, manje je osetljivosti na svakog od njih. Kad postoji samo jedan, sve se na njega usredsredi. To je blago tvrdice. . .Ali oseæam da mi je varenje otežano i da sva ova tužna filozofija dolazi od pretpanog stomaka. Proždrljiv i umeren, setan ili vedar, ja vas, Sofija, volim jednako,samo je boja mog oseæanja drukèija. . .

Poslao sam èoveka u Šaranton da vam odnese èitavu svesku od mene aod vas uzme samo jedan redak. U išèekivanju njegovog povratka, gorim od nestrpljenja i proklinjem glasonošinu sposrost. Ljubav i loše varenje. Uzalud sebi govorim: taj mangup je potražio zabavu u nekoj krèmi. Ugledao je venac od bršljana na nekim vratima i morao je da udje. A šta je sa ovim razumom koji ovde stoluje, koga ništa ne može potkupiti, zašto mene optužuje a mog slugu oslobadja krivice? Da li èovek istovremeno može biti i mudar i lud?. . .Danas gotovo ništa nisam uradio. Pfre podne je proletelo ni sam ne znam kako, a veèeras vam pišem pisamce da bih samoga sebe doveo u red. Dan mi neæe biti izgubljen ako èetvrt saata razgovaram sa vama. Zbogom, moja Sofija. Do sutra uveèe ili do ponedeljka ujutro, ako vreme bude lepo i ako nešto ne poremeti baronove planove, koji su nhestalniji i od vremena. . .

Zbogom, prijateljice moja. Budite uvek tako mudri. Što se mene tièe, ja sledim savete koje dajem. Èesto sam vam govorio, i što sam stariji sve bolje oseæam da sam vam dobro rekao da za mene na svetu postoji, i da æe uvek postojati samo jedna žena. A ko je ta žena? To je moja Sofija. Ona misli na mene, ali mi ne piše jer evo se moj glasonoša vratio iz Šarantona bez pisama.

Loše sam raspoložen. Idem da legnem iz straha da æu bez razloga izgrditi slugu i sam zaslužiti sve pogrdne reèi koje bih mu uputio; jer, napokon, nije on kriv što u Parizu ne pišu, i što me to ljuti.

"Niko nije cist i bezgresan pred tobom, cak ni dete koje zivi na zemlji samo jedan dan...bespomocni decji udovi mozda su nevini, ali ne i decija dusa. A zasto ne? Da, jer si video jednog decacica koji je bled o besa izlog izraza gledao svoga brata koji je takodje trebao da bude podojen. Jadni Aurelije! To sto dete hoce da bude podojeno nije isto sto i zlo! Ti pises i da je Bog opskrbio telo culima i udovima, ukrasio ga lepim likom i uneo u njega sve nagone koji zele da odrze i sacuvaju zivot. Ali ti se ne zadrzavas na tome kao na necem lepom i dobrom, sledeceg trena opet pocinjes da jadikujes nad tim sto si rodjen zlim delom i sto te majka zacela u grehu. Ili u ljubavi, casni biskupe, dete se zacinje u ljubavi, tako lepo i umno je Bog sredio svet, nije dao da se to dogadja pupljenjem."

"Vita Brevis", Pismo Florije Emilije Aureliju Agustinu

Nesto, davno za Tebe napisano,

uvek dobijem neverovatnu inspiraciju, kad pomislim na Tebe. Kad tako ceznem mogao bih da pisem satima, danima, godinama.

Zelim te, zelim u svakom trenutku mog praznog i bezsmislenog zivota.
Iako sam svestan da nikada necu moci da Ti pridjem na blize od dva koraka u prolazu, iako znam da nikada necu pomirisati tvoju kozu, da nikada necu osetiti slatke usne tvoje na svom vratu.

Ipak mastam, ipak pisem.....

a tako bih Te voleo zagrliti oko struka, neznog, uzanog, da ti dodirnem svaki predalj tela, prislonim usne na nadlanicu, da poljubim Ti prelepe prstice.

Pisem, sanjarim i uzdisem ...misli me obaraju..
Uh, kako bih zeleo da je samo moja....Da je moja i Bozija...U meni ima toliko ljubavi prema njoj, da bih mogao da je volim bar dvesta godina vise.... Imala bi ljubavi, dovoljno da moze njom da se hrani...

A za osmeh, njen, da za osmeh njen...
koji izgleda kao sunce u smiraj dana, uvek siri neki mir i pozitivnu energiju na sve oko sebe.....da, ja bih isao do pakla i nazad

Vrativsi se iz misli prokapale su mi kapi suza na dlan. Svaku suzu sam pokupio prstima i zelim tebi u srce staviti... da osetis sve sto se skriva iza mojih muskih vrelih suza.

Koji san, koja slova, koji dan kad znam da ne mogu da Te imam

..... Nikad


Nepoznati autor

Hej dragulju moj,

ako to jos neznas, to je prava ljubav sto osecam za tebe, ne samo simpatija ili prosta draz. Da Ljubav, koja kroz moje telo tece kad pomislim na tebe, kad spavam, kad ustanem, govorim, telefoniram i kad zatvorim oci svoje.

Ti si sada ta osoba koja moze da me vodi, koja moze da mi stvori i lepa a i losa vremena zivota mog.

Mozes me i povrediti mnogo, a i dodirnuti strasno jer imas pristup svakom delu mojeg bica.

Imam poverenje slepo u tebe, svasta nesto bih za tebe ucinio. Snove svoje bih srusio za tebe jer si vrhunac, koji mogu da dostignem u zivotu. Vise od toga mi netreba, kao Sunce bez kojeg nemogu da zivim, kao vazduh koji disem

Puno reci a jos vise osecaja

Volim Te bebo moja


Nepoznati autor

Nas mali vrt pun ruza i cveca najlepseg

Dali osecas svu energiju? Vatreno sevanje fantazije?
Osecas li tu carobnu snagu koja nas okruzuje, zbog koje svasta novo pronalazimo i izumljavamo. Dodji udji, sedi i uzivaj u karuselu slika.
Pokazace ti se snovi, nade, zelje i hiljadu misli, koje kao cvece, sareno i nezno crtano leti i tece kroz i oko tvog sveta snova.
Poklanjam ti najlepse cvece, svaku rec koja se moze ravnati sa najlepsom ruzom. Odgovaras, progovaras lepe reci, brzo prolazno onako kako ti je srce komandovalo.
Ljubav gori u meni upekla se u moje srce, da bi ti svu ljubav svoju mogao pokloniti. Poklanjam ti tako svo cvece moje duse da bi stiglo do tebe.
Sudbina nas je vodila, spojila da se nadjemo, zauvek i jos vecnost duze! Moje srce je tebi doletelo i tu ce ostati jer je samo tebi obecano.
Zahvalan sam za ruze iz duse tvoje koje mi poklanjas svaki dan bezuslovno. Usred prelepih cvetova stojim i mirisem to polje prepuno lepote. Svaki cvet je kao osetljivi i nezni poljubac sto moje srce dodiruje.

Cuvacemo i pazicemo, svaki dan nanovo nas mali vrt, pun srece, ljubavi i raznovrsnog sarenog cveca osecaja. Vecno tu u nasem malom vrtu zelim da osecam tvoju neizmerno mi potrebnu blizinu, pun pazjne i postovnja ...


Nepoznati autor

"Bože, kako si mi se uèinila lepom, one nedjelje, u ljubièastoj haljini. Oh, kako si snažno pogodila sva moja maštanja! Zašto si toliko tražila da ti kažem ono što sam hteo da ti izrazim samo pogledom? Misli te vrste gube rijeèima. Htio bi da predam iz duše u dušu plamenima jedan pogled! A sada, moja obožaana, ma što ti pisao gonjen vremenom tužan ili veseo, znaj da u mojoj duši postoji beskrajna ljubav, da ti ispunjavaš moje srce i moj život, da ništa neæe izmjeniti tu ljubav iako je uvijek dobro ne izrazim; da æe cvjetati sve ljepša, novija, ljupkija, jer je to prava ljubav a istinska ljubav stalno raste. Ti si moja snaga, ti to vidiš."

Onore De Balzak, Evelini Hanskoj

U biografiji briljantnog vojnog uma i strahovladara Napoleona Bonaparte (1763 - 1821) piše i da je bio plodonosan pisac pisama. Navodno, on je napisao preko 75000 pisma u svom životu, od kojih su mnoga upuæena njegovoj prelepoj ženi Žozefini.
Ovo je jedno od njegovih pisama napisanih pre venèanja, koje pokazuje iznenaðujuæu osetljivost i emotivnost buduæeg imperatora.

Pariz, decembar 1795.

Probudio sam se ispunjen mislima o vama. Vi i opojno veèe koje smo sinoæ proveli zajedno uzburkala su moja oseæanja. Ljupka, neuporediva Žozefin, neobièno dejstvo imate na moje srce.

Da li ste ljuti? Ili tužni? Možda zabrinuti?

Dušu moju boli vaša tuga. Vreme je takvo. Nema odmora za nas, moja ljubavi.
Predao sam se dubokim oseæanjima koja me razdiru iznutra. Dobijam od vaših usana, vašeg srca ljubav koja me uništava poput vatre. Ah! To je bila noæ u kojoj sam shvatio koliko ste varljivi.

Odlazite sutra u podne. Moram da vas vidim.

Do tada, mio dolce amor, hiljadu poljubaca vam šaljem, koje mi vi na žalost ne uzvraæate, a samo zbog misli na njih, moja krv kljuèa.



Daleko od žene koju obožava, on dosadjuje i brine. Svakog dana voljenoj ženi piše duga i nežna pisma:

Nica, 1797.

"Voljena moja, svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prodje ni jedna noæ, a da te ne grlim u svakom naruèju. Nisam popio nijednu šolju èaja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja... Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli tebi su namenjene... Ako usred noæi ustajem da bih radio, to je samo
zato,da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre...Ipak, u tvojim pismima od 23.i 26. obraæaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda izmedju 23. i 26.su puna tri dana: šta si radila kada nisi pisala svom mužu? A, mila moja, to "Vi" i ta tri dana, bacaju me u oèaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta li æe biti kada prodje još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje, strašno plaše! Voliš li me manje?
Jesi li se veæ "utešila"? Hoæe li doæi dan da me više neæeš voleti? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreæu koja me èeka... Zbogom ženo, sreæo, nado, brigo moja, dušo moja... Ne tražim ti veènu ljubav, niti vernost, veæ istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: "Volim te manje" biæe poslednji dan moje sreæe ili, ko zna možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala èvrst i odluèan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek æu biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me èine nesreænim...
Zbogom, i ako me veæ voliš manje, to znaèi da me nikada neæeš ni voleti..."