Ljubavna poezija...

Mmm...Nezno i slatko...
Dopusti mi da ostavim pogled
da sniva svoj san na tvojim golim ramenima,
da svakim novim dodirom,
palim vatre sve dok se ne iskuje kljuc
koji ce otkljucati ona vrata
iza kojih strast odavno ceka svoju slobodu...
Dopusti mi da na milion nacina,
iznova, uskrsnem na tvojim usnama,
da se divim tvojim ocima, gledajuci u njima
savrsenstvo tvoje lepote...
Dopusti mi da mesecevim osmehom
upisem svoje ime na izvorima tvog zivota,
daj mi mapu koja ce moje ruke do tvojih dovesti,
jer nesto mi govori da je u tebi,
u onoj tajanstvenoj i najprozracnijoj senci
sakriven hram u kome cu se moliti
ceo svoj vek.
Dopusti mi da postanem pravi i jedini
glasnik tvoje duse...

Kad mislim na ljubav,
dani se pretvaraju u godine,
godine u vekove, a vekovi u vecnost.

Kad mislim na ljubav,
od iskrica iz tvoga pogleda,
po tvome liku i telu tvome,
u dusi svojoj sazvezdja pravim...
I sve ih, isto, po tebi zovem,
kad svoje usne na tvoje stavim.
Gle, tad je moguce i nemoguce...

Osmehom neznim, kako ti umes,
uspavas nemirne vetrove moje
i stisas za cas sve one bure
koje u meni znaju da besne...

Kad mislim na ljubav,
malo je meni da jedno jutro
imenom tvojim smelo nazovem
i isto tako, stvarno je malo
uz tebe zivot zivotom zvati
...s tobom je zivot vec nesto vise.
I ne znam koliko moze dovoljno biti
da svakim stihom opisem tebe,
jer vreme svoje merim od trena
kad sam ti dlanove taknuo meke
i kad sam srcu, za sva vremena,
dao da s tvojim u paru kuca...

I zato, kad mislim na ljubav...
mislim na tebe, mila...

Ti si moje Sad i moje Sutra...
I moja Vera, i moja Nada,
i onaj vazduh dovoljno nezan
da moje misli postanu zvuci.
Tamo, na onom sazvezdju,
gde se sve ljubavi zauvek pamte,
pisem tvoje ime i slikam tvoj lik.
Mila i najdraza, jedina moja,
i pesmo moja...i moja vilo,
pred svima tvrdim...dete si Sunca...
Pogleda tvojih vecito zeljan,
okupan njima i ja zablistam...
i tada pokidam sve one niti
koje mi dele javu i san,
pa onda ne znam sta mi je lepse,
da l` kad uz tebe sanjam da letim
ili kad zivim taj isti san.

Princezo moja, znas me…To bar je lako…
Sta je za mene da pomesam snove i javu,
da dahom proleca usnule pupoljke budim
i Mlecni put pod tvoja stopala stavim…
Ljubavi moja, sta je za mene to…
Sta je za mene da ti haljinu
od blistave mesecine sasijem
i da je optocim zlatnim iskrama iz oka mog.
I sta je za mene da u ponoc
cudesni zvezdani sjaj
u najlepsu muziku pretvorim
i da te veceras vodim na ples…
na onaj nas i samo nas
ples po oblacima.

Nemoj me zaboraviti kad dodje maj ili jun
i kada neka druga lica budu u tvojim ocima
i kada ti neko drugi zaokupi misli
i kada ti svi drugi budu preci od mene...
Nemoj...nemoj me zaboraviti...
Sacuvaj otisak mog dlana,
mojih usana, moga obraza,
kazi tom nekom...tom buducem nekom
neka saceka jos malo sa dodirom,
sa prvim poljupcem...
neka saceka da prodje jos koji smiraj dana,
jos koja zvezdana noc,
neka ima jos malo strpljenja,
nek pokusa da te razume...kazi tom nekom...
kazi mu bilo sta, samo nemoj...
nemoj me zaboraviti...

VECERAS, NEMOJ CUTATI...

Veceras, nemoj cutati, biseru moje skoljke...
Ti, koju sam stotinu puta do neba samog dizao,
krao od noci sazvezdja cela
i njima kitio sve sto je tvoje...veceras, nemoj cutati...
Ti, koja si jedina samnom obisla svetove moje,
stvarane pocetkom vremena,
od onoga dana kada se i sam Bog odlucio
za stvaranje ovog zemaljskog...veceras nemoj cutati...
Ti, kraljice moja, vladarko srca mog,
koja si izvor svih mojih ceznji,
zbog koje sam, velicajuci tvoju lepotu,
gnev bogova navlacio na se...veceras, nemoj cutati...
Kazi mi ono sto srce zeli da zna.

Kazi mi, je l`ovaj vitez pera i stiha,
sto ti sve ove reci ponizno govori,
dostojan ruke tvoje i imena tvog...
Kazi mi, da l`moja masta, sto peva o tebi ima pokrice
il`si mi nesveno povoda dala
da za te trazim najlepse reci ne bih li tvoju taknuo dusu...
Kazi mi, da l` seme svih mojih nada,
moze da raste i rodi plod
ili sam uzalud do tvoga Sunca vostanim krilima leteo smelo.
Kazi mi, za me, najlepsa ruzo,
da l`svojim mirisom privuce mene
zelec`da ceznjom i svakim stihom
o tebi sanjam i sebe mucim
il`me to zoves stidljivo, nezno,
da rukom svojom uzmem te za se...

Kazi mi ono sto biti mora,
veceras nemoj cutati reci...
Jesam li onaj izabrani sto s tobom presto zivota deli
il` sam jos jedna dvorska luda koja te stihom razveseli.

...I veceras trepti tanana opna mog sna...
I veceras, usnule krosnje mojih breza
pokrivaju se bojom tvog glasa,
i veceras, mila, pospane usne sapucu
tvoje ime,
i veceras je raj u goste dosao meni.

I veceras, pokriveni nevinoscu nase mesecine,
od neznih nestvarnih crvenih boja,
po tebi prosipam bezbroj latica ruza
koje sam ubrao negde van vremena.

Opet ce Svitanje, samo zbog tebe, praviti staze
da mozes, mila, kad god pozelis,
izbliza gledati radjanje zore,
videti onu iskonsku tajnu
u prvom dahu suncevih zraka.

I veceras, iz duse svoje, za tebe,
ljubavlju izlivam najlepse rime,
pa ih kroz tvoju svetlost provlacim
da budu svetlije, dostojne zvezda,
dostojne tebe i ovog sna
i da ti u ovoj blazenoj noci
izmame osmeh i oka sjaj.

O, mila moja...
Znas li da jednim dodirom tvojim
u meni stvaras najlepse sutone
koje jos dusa videla nije...
Eh, kako samo, ljubavi moja,
umes da stvarnost blazenom cinis,
pa mi zbog toga ceo svet,
postaje mio, postaje drag.
Kraj tebe, mila, vecnost je blizu,
znam...svetlost tvoja svud je u meni,
jer ono sto imas i cime zracis,
kojim god imenom da se nazove,
u meni cuva dusevni mir.
I onda kad dahom neznosti tvoje
na moje grudi polozis glavu,
jedino tada, po tvojoj meri,
krojim za tebe najlepsi stih.

Zato ti tepam...moje sunasce...
i moja zvezdo...i moje sve...

NEDOSTAJEŠ

Zamisli
mirnu luku u suton
zanesenu vjetrom
koji korača sa oblacima.

Pogledaj
zlatne ribice šalju pozdrave željama
i ostvaren san slova, postaje stvarnost:

Nosiš
Eho
Dolaska
Okovan
Snoviđenjem,
Tiho...
A
Jačina
Eha
Šumi,kao molitva.

(28.mart.2012)



Dragica Ždralić