iz duše...

Ako poželiš...

biti mi prijatelj

doèekat æu te raširenih ruku,

povrijediti me

zatvorit æu ti prozor,

ali ne i vrata,

razveseliti me

osmijehom æu ti uzvratiti,

utješiti me

vjeru u ljude obnoviti...

Samo ako poželiš...

Da sam znala biti...

mudrija,

pametnija,

snalažljivija,

suosjeæajnija,

strpljivija,

blaža,

ljubaznija,

bolja...

bila bih - da sam znala.


Pošto nisam

ne mogu se kajati,

truditi se ne ponavljati,

jer znam da mogu samo sebe mijenjati...

na svojoj strani kreveta,

u mislima...

Leptiriæi u glavi ne daju mi spavati...


Noæ,

tišina.

Nemirna sam,

tražim zaborav,

smirenje...

Ali ništa...



On spava...

Polako mu se približavam,

ne želeæi ga probuditi.

Ne želim rijeèi, zagrljaje, nježnosti...


Trebam njegov mir,

kucanje srca...


Prislanjam glavu uz njegova topla leða,

osluškujem njegovu unutrašnjost...


Tako tiho diše...

Tonem u san,

kraj njega, s njim...


I nisam više sama...

Ma danas veæ od jutra na mene su navalili s borama. Te bore sim, te bore tam...Na televiziji smješkaju mi se neke curice i reklamiraju kreme protiv bora, u sanduèiæu propagandni letak- krema protiv bora, prolazim gradom- plakati s kojih mi se smiješe mlaðahne i reklamiraju kreme opet protiv bora.Reko bi èovjek, bore na sve strane...Sad sam došla kuæi, umorna, nateèenih nogu i otišla sam pred ogledalo da pogledam ja te svoje bore...

Gledam se, gledam i imam što i vidjeti...Tu nasred èela jedna-zabrinuša, oko oèiju smjehuljice, ali i plaèljivice, oko usana tugaljivice, na bradi durilica...Vidiš, vidiš kolko ih imam!!! Kako to da ih prije nisam primjetila? Mora da sam imala previše posla...Da mi nisu bore toliko izreklamirali, ja se ne bih ni sjetila pogledati...A onda su moje misli otišle drugim putem...Kad su se sve te bore i borice došetale potajno na moje lice? Mora da su se pripremale još od djetinjstva, jer kako ne biti žalosna- èuvala sam brata, a on je pao naveliku staklenu vazu i porezao glavu, rekla sam mu da ne ide na prozor, on je i opao van na dvorište, usred noæi sam se probudila i vrištala koliko me uho strašno boljelo, sreæa kad mi se ispunila koja želja, brige zbog djece, ne spavam dok ne èujem da otkljuèavaju vrata stana, strah da li æe muževa operacija dobro proæi, teška trudnoæa i porodi, moja nepokretnost i strah da li æu ikad više hodat... i još toliko toga u 48 godina...

Imam bore,nemreš vjerovat!!!

I baš ih sve od reda volim i poštujem, jer sam s njima došla do ovih godina...Kome se ne sviðaju, nek ih i ne gledaju...Danas se priprema sigurno još jedna smjehuljica, jer sam baš dobre volje...

Da i otkud ono- sijedi muškarci su šarmantni, a žene stare?

Ma sve vas volim sa svim svojim borama...

Nije iz moje duse napisano, ali zasigurno je dio duse svakog sarajlije


RAJVOSA

Kada sam prije trideset i kusur godina isao od Bascarsije do Marindvora, ni sanjao nisam da ce Sarajevo biti mjesto svih mojih nesporazuma, da cu svih tih trideset i kusur godina biti u stalnom sukobu i grad sa mnom i ja sa gradom, jer Sarajevo ti je prijatelju k'o plaha i nezasita zenska, sto joj vise dajes ona vise trazi.

Kad mi se grlo osusi stanem pored Begove dzamije, napijem se hladne vode i onako tiho s noge na nogu nestanem niz Sarace, nestanem k'o sto su nestali mnogi putnici namjernici od Baseskije do Latasa i mnogi znani i neznani koji skoncase po brojnim grebljima sarajevskim. Eto i ja odlucih da budem jedan od njih. Odlucih u ovom gradu u kojem je sve u sukobu a sve se slaze.

Kad u podne cujes mujezina sa jedne od brojnijeh sarajevskih dzamija, u isto vrijeme cujes i zvona sa Katedrale i zvona sa Stare pravoslavne crkve. Ako bolje oslusnes, cujes i zveket para iz obliznjih ducana. Broje pare sarajevski trgovci: "Tri meni, jedan tebi, jedan njemu, a drzavi jok. Cetiri meni, jedan tebi, jedan njemu, a drzavi jok". Tako punih cetiristotine i pedeset godina. Neka brate i treba tako.

A kad se ja zazelim promjene, odem jal' lijevo prema Bistriku, jal' desno prema Sedreniku. Stojim pored stare bistrièke stanice a dusa mi u grlu, ne od umora i brda, nego od neke cudne jeze koja mi nadire iz drobine, ama sta je? Podamnom je grad. To je pravi grad. To je moj grad. I evo vec punih trideset i kusur godina razmisljam: Koji je to grad u kojem nema sukoba? Koji je to grad kojeg volim vise od Sarajeva? Ima samo jedan grad. Taj grad je Rajvosa. Samo u Rajvosa sjedis u Vatrogasnom drustvu na Bistriku, sjedis sa poznatim sarajevskim lopinama. Prica jedan kako je neke davne jal' seset druge, jal' seset trece godine jedan od Pasine raje, poznati sarajevski dzeparos, izbunario jednog Svabu nasred carsije. Izvuk'o mu novcanik pa mu ga jope vratio, pa mu ga jope izvuk'o pa mu ga jope vratio, pa mu ga jope izvuk'o. Neka, mater mu debelguzu, kad ne osjeca. Onda otis'o na Slatko cose, istres'o novcanik pred noge i svu lovu udjelio nekoj sirotinji. Gledala murija pa mu oprostila, jer samo u Rajvosa nema sukoba. Tamo se i murija i lopovi slazu. Samo u Rajvosa vazi ona nasa stara bosanska: "Samo posteno, pa ko koga prevari".

Josip Pejakovic

wow, fenomenalno Jacy!

prije 31 godinu...




Jutro je. Imam 17 i pol godina, radim preko Omladinskog servisa u jednoj tvornici kroz ljetne praznike.

Pola deset je, èuje se sirena koja oznaèava poèetak gableca. Ustajem, još uvijek malo pospana, a Sonja mi kaže:

- Sad æeš se ti razbuditi. Nazvat æu mog prijatelja, da s njim malo prièaš.

- Ma što æu s njim prièati, kad ga nisam nikad vidjela!- gledam je u èudu.

-Imam osjeæaj da bi se vas dvoje dobro slagali.

I, stvarno, ona je okretala brojeve, a ja sam ju samo gledala.

-Ovdje Sonja. Kak si mi?... Imam ovdje jednu prijateljicu, evo ti je malo - i gurne mi slušalicu u ruke.

-Dobro jutro. Ovdje ...- kažem ja.

-Dobro jutro. Ovdje...- kaže on.

Kakav glas...Noge nisam osjeæala, a slušalica mi je drhtala u ruci. Ne sjeæam se našeg razgovora, ali u jednom momentu je došla misao - ili æe ovo biti moj muž ili ni jedan. Stresla sam se- otkuda mi ova misao? Rekao je da bi volio da se vidimo, i ja sam sva sretna pristala. Odložila sam slušalicu, i vidjela Sonjin zaèuðen pogled.

-Što ti je? Tako si crvena u licu.

- Sonja moja, on je taj. On je moj za cijeli život.

- Ti nisi normalna! Nisi ga ni vidjela, a planiraš s njim cijeli život! Balavica! Cijeli život je pred tobom!!!

Moja duša je znala...

Došao je i dan našega susreta. Visok, vitak, crn, poduže kovræave crne kose. Pružio mi je ruku, predstavio se i ja sam nestala...

prije 30 godina...



Stavljam ti ovaj prsten kao simbol moje ljubavi, voljet æu te i poštovati u sve dane života moga.

ujutro...
Sretna nam 30 godišnjica, ljubavi moja...

Jacy,divna prica!Naterali mi je suze na oci!
Imam i ja jednu ali radnja je zaposela pre 13 godina...ispricacu je drugom prilikom.Sad zelim da jos malo uzivam u ovom osecanju sto mi je izazvala tvoja prica.Pozdrav

Hvala, Lili.

Hej Jacy! Nisam znala da pišeš...pa gdje je kraj tvojim talentima? napokon sam nabalila PSP pa me evo ovdje, vrijeme je da ga nauèim i koristiti

Ne želim nikad da ti kažem da te volim ...onog trenutka kada uðeš u stan, zatvoriš vrata za sobom i poželiš da vodiš ljubav samnom...da vodiš ljubav, da, jer...vremenom shvatam da nije sex ono što me èini sreænom, veæ blizina tela, oseæaj sigurnosti...zagrljaj u kome se gubim, postajem nevidljiva...to je bolje od bilo kakvog orgazma...extaze...taj oseæaj da nekome pripadaš...a u tom pripadanju nema posesivnosti...veæ samo sloboda...e, u trenutku kada poželiš da vodimo ljubav želim da osetim slobodu...to je ono što mi treba...sloboda da otkrivam novo i nepoznato...pa i zabranjeno...da preðem sve margine...ali ipak da ostanem u svom svetu, u maloj sobici u potkrovlju, sa krovnim prozorima koji su bolji od obiènih prozora, jer kroz njih vidiš samo nebo sa bezbroj moguænosti...
Ne želim nikad da ti kažem da te volim...jer se plašim da æeš mi poverovati i onda ništa neæe biti kao pre..onda nestaju iznenaðenja i pažnja i dolazi monotonija...svaki dan je isti i svodi se na sumnju i nepoverenje...i nikada neæu razumeti zašto je to tako...sve do momenta priznanja ljubavi niko u nju ne sumnja...ali èim su sve karte na stolu...
Ne želim nikad da ti kažem da te volim...a samo zbog toga ne mogu da spavam...èak ni tanjir više nije pun ...a èaša je odavno poluprazna......hoæe li ovo ikada prestati...
Sve je besmisleno...vezujem se za tebe ali ne želim to da priznam...plašim se da ce se sa priznanjem roditi želja za sigurnošæu i mirom...a sada je to nemoguæe... odlazim pre nego sagradim sebi taj sigurni kutak...pre nego poželim nešto tvoje..tebe...

KRST SPASA

,,U poèetku stvori Bog nebo i zemlju. A zemlja beše bez oblièja i pusta, i beše tama nad bezdanom: i duh Božji dizaše se nad vodom’’, kaže Prva knjiga Mojsijeva. Ja sam, pak, zastupala drugo mišljenje. Podržavala sam teoriju velike evolucije, gde je sve nastalo samo od sebe, jer je ruka prirode tako želela.
Iako sam poštovala ljudsko opredeljenje za religiozna ubeðenja, lièno nisam verovala u Boga. Zapravo, smatrala sam to gubljenjem vremena, jer nikada nisam osetila ruku Njegovu na svom obrazu. Mislila sam da sam prepuštena samoj sebi i da niko drugi ne motri na mene.
Oca Stracimira sam upoznala na jednoj od hrišæanskih slava (mislim da je bio u pitanju praznik Svete Petke) gde sam se zatekla sasvim sluèajno i ne svojom voljom. Sedeo je za stolom pored mene i jeo obimno parèe svinjskog bifteka. Vešto sam napunila svoj tanjir raznovrsnim povræem i zapoèela konverzaciju sa njim.
- Oèe, zašto Vi verujete u Boga?
Spustio je escajg pored tanjira i zagledao se u moje oèi. Èinilo se da nije bio iznenaðen pitanjem; štaviše- delovao je kao neko ko svakoga dana daje odgovore na milion ovakvih i sliènih pitanja. Posegao je rukom i pomilovao me po kosi.
-Dete moje... -poèeo je- Vera je dar koji se ne stièe roðenjem, veæ životnim iskustvom. I, ne veruje svako.
-Da li to znaèi da ni Vi niste oduvek verovali?- bila sam znatiželjna.
Veselo se nasmejao mom pitanju.
-Potrebno je da se desi velika stvar, kako bi poljuljala èovekov stav i usmerila ga ka gornjem putu. Znaj da nikada neæeš poèeti da veruješ, ukoliko ne osetiš Njegovu ruku na sebi, a to veæ nije do tebe. - rekao je, a potom se vratio svom bifteku.
Dugo sam razmišljala o ocu Stracimiru i njegovim reèima. Bile su duboke i krile su u sebi dosta toga. Primetila sam da nikada ne daje direktne odgovore na postavljena pitanja, veæ tera èoveka da se duboko zamisli nad izreèenim. To me je podsetilo na legendarne hipogrife. Pitala sam se, šta li se njemu desilo, pa se okrenuo Bogu i crkvenom životu? Osmotrila sam ga pažljivo: bio je tipièan sveštenik, sa dugom bradom, u mantiji i... Pogled mi je pao na njegova nedra. Tamo je visilo nešto nalik krstu. Ustvari, nisam znala šta je to bilo, te sam se zagledala u predmet. Da, bio je to krst, ali mu je nedostajao levi krak- kao da je bio oskrnavljen, s tim što je bio potpuno ravnomerno uklonjen. Nisam želela da postavljam više pitanja.
-Deco moja, moram da vas napustim. Poèinak zove. Spavajte i vi, kako biste odmorni i spokojni kroèili sutra pred Boga. Blagosloveni bili!- rekao je otac Stracimir nakon nekoliko minuta, ustavši i krenuvši ka vratima.
Moja radoznalost mi nije davala mira. Krenula sam za ocem, pod izgovorom da idem da mu pridržim mantil dok se oblaèi.
-Radi kako sam ti rekao, dete moje. Nemoj siliti sebe da veruješ u nešto što ti nikada nije dalo dokaz svog postojanja. Veruj u ono što vidiš, a ne u ono što neko pokušava da ti nametne. Èvrsto verujem, a nikada nisam bio sigurniji, da æe se tebi, kao i meni, ukazati Njegova moæ.- rekao mi je dok se oblaèio.
-Oèe, šta Vam je to oko vrata?- hitro sam pitala.
Nasmešio se, zastao, i polako uzeo privezak u ruku. Stegao ga je u šaci i zamlatarao njime.
-On mi je spasao život.- rekao je- Za tri dana æe biti taèno pedeset godina od tog (ne)milog dogaðaja. Našao sam se usred velike oluje, najgore do tada. Nikada nisam, za vreme svog života, video veæe nevreme. Izgledalo je kao da æe oblaci da se obruše na svet i da æe i sama planeta da izgori od gromova. Jedan od njih me je udario; zapravo- udario je ovaj krst, koji sam tada nosio oko vrata. Seæam se da sam ga dobio na poklon od jednog umornog putnika, kome sam pomogao vodom i hranom. Kod sebe nije imao ništa osim ovog krsta, koji mi je poklonio u znak zahvalnosti. Od tada ga nisam skinuo sa sebe. Dakle, grom... Bio je to neverovatan prizor... Poput lasera je poèeo da para levi krak krsta koji, kao što vidiš, nedostaje. Kada je krak otpao, grom se samo odbio od mene, a oluja je prestala istog trenutka. Tako sam spasen. Verujem da je ovaj krst sredstvo za mnoga Njegova èuda. Tada sam, zapravo, prvi put u životu došao u dodir sa pravim Božjim èudom. Osetio sam neverovatnu povezanost sa Svevišnjim i tada sam svoj život posvetio Njemu. Èudno, a zakoni fizike kažu da metal privlaèi gromove... Hehe...
Nisam to ni primetila za vreme oèevog govora, ali posmatrala sam ga širom razrogaèenih oèiju i otvorenih usta. Nakon što je na brzinu završio svoju prièu, pozdravio me je, blagoslovio i izašao, ostavivši me da stojim tu, u èudu, i dalje nemo zureæi u mesto gde je, do pre samo nekoliko sekundi, stajao.

* * * * *

Naredna dva dana nisam prestajala da razmišljam o onome što mi je isprièao otac Stracimir. Da li je to bilo moguæe? Znala sam da me nije lagao, jer je bio sveštenik, ali bih, ipak, zadrhtala pri samoj pomisli na ,,svemoæni krst’’. Èinilo mi se neverovatnim.
Treæeg dana od našeg susreta, krenula sam u varoš, kako bih našla neku knjigu u kojoj bi moglo da piše nešto o razlièitim ljudskim iskustvima, sliènim prièi oca Stracimira. Pamtim da sam se dugo zadržala u biblioteci, satima lutajuæi od štanda do štanda knjiga. Pogled mi je leteo preko polica, ali se èinilo da nigde nije bilo onoga što mi je bilo potrebno. U jednom trenutku, pogled mi je pao na crvenu knjigu sa pozlaæenim povezom. Skinula sam je sa police i okrenula na lice. ,,Krst spasa’’, otac Stracimir Protiæ- pisalo je na korici. Od iznenaðenja sam je ispustila. Nije mi pomenuo da je pisao o tome... Sagla sam se, podigla knjigu i, brzinom svetlosti, izletela iz biblioteke.
Veæ uveliko beše pao mrak, a napolju je besnela oluja. Bila sam slabo obuèena i vetar me je probadao svojom oštrinom. Skrenula sam desno i potrèala kaldrmisanom ulicom. Nigde nije bilo ni traga životu i sve je bilo pusto. Protrèala sam pored nekolicine zatvorenih duæana i radnji, a onda sam naišla na ono što sam tražila. Preskoèila sam ne mnogo visoku kapiju, pretrèala vrt i hitro se popela stepenicama do jedine crkve u varoši.
Unutra je bilo pusto. Našla sam oca Stracimira kako kleèi, obavljajuæi svoju veèernju molitvu. Kada je završio, prekrstio se, poljubio ikonu, ponovo se prekrstio, okrenuo se i ugledao me. Bio je zateèen mojim prizorom. Niz moju kosu, laganu odeæu i lice se slivala kiša, dok sam drhtala od hladnoæe i u rukama stiskala pokislo izdanje ,,Krsta spasa’’.
-Dete...
-Oèe, niste mi rekli za ovo...- prekinula sam ga, podižuæi knjigu u ravni ramena i pružajuæi mu je u ruke.- Nisam stigla ni da je prelistam, ali oseæam da ste je napisali iz odreðenog razloga, a verovatno mi je iz istog niste ni pomenuli.
Zakoraèio je ka meni i pažljivo uzeo knjigu. Držao je svoju reè sa istom pažnjom sa kojom bi osoba njegovog položaja držala Bibliju.
-Umorni putnik je bio prorok , - rekao je- a krst dobijaju samo Izabrani. On ne štiti svakoga. Da li ti je sada jasno? Nisam želeo da kopaš po tome. Još uvek si mlada za te stvari.
Klimnula sam i pognula glavu. Nisam znala šta da mislim. Bila sam previše zateèena.
-Da li bih mogla da prenoæim u kapeli? –pitala sam- Napolju je strašno nevreme, pa se bojim da nije bezbedno da se vraæam kuæi.
-Imam neku slutnju...-poèeo je, a potom zastao.
Skinuo je krst, prišao mi, a potom ga zakaèio oko mog vrata.
-Neæe biti neophodno. -rekao je- Idi kuæi, dete moje, i veruj mom oseæaju.
Ispratio me je do vrata crkve, gurnuo mi knjigu u ruke i pomno me posmatrao. Zakoraèila sam na hladan noæni vazduh i napravila nekoliko koraka niz stepenice kada je sevnulo. Zastala sam i pogledala u nebo: grom, brz poput struje, ustremio se ka meni. Nisam imala vremena da osetim strah. Udario je krst i poèeo da para njegov desni krak, koji je potom pao na zemlju, u isto vreme kad i ja. Knjiga mi je ispala iz ruke. Grom se odbio i nestao u magli, a potom je i kiša poèela da jenjava.
,,Za tri dana æe biti taèno pedeset godina od tog (ne)milog dogaðaja.’’, prošlo mi je kroz glavu, ,,Danas je taj dan!’’. Ustala sam i okrenula se ka ocu. Posmatrao me je sa osmehom.
-Potcenio sam te, ali sam istovremeno bio u pravu.-rekao je.
U ruci je držao onaj levi krak krsta, koji je potom pažljivo stavio u džep. Sagla sam se, uzela desni krak koji sam malopre izgubila, i stavila ga u svoj džep. Podigla sam i pokislu knjigu, koja se cedila na stepeništu.
-Oèe, šta æe se desiti sa krstom za sto godina?-smelo sam pitala.
-To znaju samo dva uma u univerzumu.-spokojno je odgovorio.
,,Bog i prorok’’, pomislila sam i pogledala u nebo, ,,Samo oni znaju’’.

Kao ustreptali cvijet sto vjetar ga nemirno kovitla
treperim u iscekivanju tvojih dodira
cim zatvorim oci i prepustim se lahoru sjecanja
osjetim tvoje usne i mekocu tvojih milovanja.

Svaki centimetar moga tijela zeli samo tebe
izvijam se i uzdahom zeljno te iscekujem
mekocu tvojih prstiju što se uplice u moju kosu
vrelinu daha sto prelazi mi licem do mojih usana
upijam se u njeznost tvog poljupca
i nestajem pod strascu tvog golog tijela...

Sve oko mene nestaje i postojimo samo ti i ja
dva isprepletena tijela u strasti zarobljena
dvije srodne duse u beskrajnoj ljubavi okovane!

Zelim da taj trenutak spajanja traje vjecno
ali znam da jutro dolazi neizbjezno
sunce sto tiho na prozore kuca
i svjezina jutra nasa ozarena lica umiva...

Ps. ako bas nisam vjesta sa grafikicama barem sa pojezijom mogu dati znak da vas redovno pratim kao i vase radove divim se onima koji su nas tako obogatili svojim grafikama pozzz

70. Budi kraljica. Imaj smelosti da budeš različita. Budi pionir. Budi žena koja će, suočena s nedaćama, nastaviti da voli život i da bez straha ide u susret izazovima. Prihvati to! Traži istinu i vladaj kraljevstvom, ma gde ono bilo - u tvom domu, u tvojoj kancelariji, u tvojoj porodici - srcem punim ljubavi.Budi kraljica. Budi nežna. Nek te vode uvek nove ideje, uživaj u tome što si žena...ne gubi vreme kao nezanimljiva i prosečna.
Nije bitno kroz šta si prošla, odakle si, ko su ti roditelji - niti je bitan tvoj društveni ili ekonomski položaj.Ništa od toga nije bitno.Bitno je da si odabrala da voliš i da iskažeš tu ljubav kroz svoj rad, svoju porodicu, kroz ono što imaš da daš svetu.Ovde smo da bi naučile svet kako se voli

Raspukli dani jednog sptembra
cede se kišom, mirišu buđom.
Dahu su danas tesna mi nedra,
sputana čežnjom grešno tuđom.

Možda oktobar sobom donese
Mirise dunja, vrelog kestenja,
košava tajne da raznese,
dugo čuvana loša znamenja.

Pa u novembar da se uvučem
promrzle duše, ko zora čista.
Tragove besa sa sebe svučem
ranjivo nova, i dalje ista.

(ne znam autora, ali me ovo povremeno potrese)

Bury all your secrets in my skin,
Come away with innocence
And leave with my sins.
The air around me still feels like a cage
and Love is just a camouflage for what resembles rage again...
So if you love me, let me go,
Run away before I know;
My heart is just too dark to care.
I can't destroy what isn't there...
Deliver me into my faith.
If I'm alone, I cannot hate.
I don't deserve to have you...
My smile was taken long ago,
If I can change - I hope I never know...
I still press your letters to my lips
And cherish them in parts of me
To savor every kiss.
I couldn't face a life without your light,
But all of that was ripped apart
When you refuse to fight.
So save your breath, I will not hear.
I think i made it very clear:
You couldn't hate enough to love-
Is that supposed to be enough?
I only wish you weren't my friend,
That I could hurt you in the end.
I never claimed to be a saint...
My love was banished long ago,
It took the Death of Hope to let you go.
So break Yourself against my stones
And spit your pity in my soul.
You never needed any help;
You sold me out to save yourself.
And I won't listen to your shame...
You ran away - you're all the same
Angels lie to keep control...
My love was punished long ago.
If you still care, don't ever let me know.

evo jos malo iz moje dushe

"prvi put

tako malo mi treba...blizina tek tolika da osetim ti miris...i krecem...put do kraja sveta...i nazad...obici sve coskove i uvale, dodirnuti vrelo zrno peska...uci u kanjon i isploviti s kisom...cak do okeana...kapi niz tvoje rame...u njima odsjaj leptira, let za jedan dan...uspinjaca za dvoje...do samog vrha...i tu je mir...to blazenstvo tvoje blizine...bio nam je prvi put...kao da se znamo vekovima...bez i jedne reci...divno je osetiti te..."

"sanjam da te opet slusam kako dises

..a mozda i stigne vetar sa planine...uvuce se pod kozu...pokrene san...jer leptiri ponovo sviraju uz moju dusu...mozda se cudo ponovi, pa krenemo zajedno na neki novi put...sa ukusom netaknutog na usnama...koji te tera da probas neke nove daljine...a strahovi se gube pod nogama putnika...kada nestane osecaj nesigurnosti bicemo na odredistu...spremni da odsanjamo ceo san..."

"parfimerija dobrih stvari

...svuda prisutan...prvi dozivljaj bilo cega...najbrze se uvuce u mene od svih osecanja...i to je valjda taj prvi utisak...ta ljubav na prvi pogled...ili na prvi miris?...posle njega je sve manje vazno...i postoji bezbroj nijansi...miris jutra...u ranu zoru...u prolece...u poznu jesen...miholjsko leto...e to je narocit ton sa letnjom notom i bazom vanile...touch of a hot sun on chilled skin...danas je bio jedan od takvih dana...sve je mirisalo na jug..."

"neko drugo vreme

plasim te...u stvari moje godine...a zar se ne bih ja trebala plasiti tvojih...nije to hrabrost sto strah ne postoji, mislim da je pre ludost...kazes dovoljno je da spustim ruku u tvoju i obraz na tvoj, pa da na sve probleme zaboravis...vidis to ne dolazi s godinama, to umes ili ne...ne trazim nista tajno moja...mogu da zivim samo od tvog jednog dodira citavu vecnost...cuvam tvoje prste na sebi i znam da nisam sama...to je dovoljno...ne moras mi svako jutro donositi dorucak u krevet, ne moras sa mnom u bioskopu sedeti u zadnjem redu, ne moras trcati proplancima nase planine...znam da bi sve to voleo,ali znam da je nemoguce, i ne nadam se tome, samo me s vremena na vreme dotakni...da znam da postojis...da znam da postojim...i nikada nece prestati noci tih jakih zagrljaja...isprepletanih tela pod tvojom jaknom...kada je ceo svet stajao, bezvremenski, beskrajan trenutak oslobodjen predrasuda, patrijarhalnosti i osude...trajacu dok ti trajes..."

Evo nesto i od mene..

Zamisli da me vodis tamo gde niko nikada nije bio. Tamo gde zemlja ne postoji, tamo gde su strahovi okamenjena istorija, zamisli, ali ti se i dalje plasis. Zamisi da si zastupnik nicijih kostiju, zamisli moju veru u ocima i cuti. Sklopi oci da niko ne cuje pucketanje kapaka tvojih teskih i zamisli ono sto nikada niko uspeo nije, jer plasili su se, bas kao i ti sada. Budi jak, ne dozvoli ranjenima da ti raskrvare srce, ne dozvolili slepima da ti pokazuju put, ne daj nemima da ti oduzmu glas. Mozaik krila tvojih iscrtan kozom tvojom lanenom osta netaknut, ramena tvoja slavna nosila su predake, a ti si i dalje cutao, mozda sada kada niko nije shvatio ono sto ti znas, mozda su suvise slepi za tvoj san, mozda su premalo skupi za tvoje dukate. Zasto cutis?

Tvoj vostani profil otkriva tvoje lice koje nikada niko video nije, samo ti. Religija tvoja ostala je u znojavim dlanovima koje steze tesna koza tvoja. Primiri se i zamisli da su tu oni koji su se dicili lepotom tvojom koja je bila izabrana kao ljubav za snagu, snaga za veru, vera za nadu. Reci mi sta znace suze tvoje krvave od pogleda tudjih? Ne gledaj ih, jer su suvise slepi za tvoje dubine beskrajne. Zamisli da me vidis prvi put i da te slane rane ne peku i da te mrtvi mesec golica po plecima. Zamisli da nikada vise neces biti sam, zamisli da postojanje duha je u tebi, zamisli da si goloruk i da se pruzas pravima. Zamisli odore tvoje bele, ciste za tvoje telo platneno, a opet savrsene i zauvek tvoje. Zamisli me u beskraju pogleda tvojih i primiri se.

LEPTIRICA



Muzika koju čuješ

arija je zalutale leptirice

u paučini.

Pronesi je kroz svoje prste

Malaksalu i snenu.

Pronesi je malu

Kroz velika vrata tvog ćutanja.

I spavaj pored nje.

I nemoj nestati kao lahor

što cvijeću tjera suze na oči,

Pa ga povija tiho i sneno.



Sanjam da koračam

I nestajem tiho niz drum

Jablanova.



Taj korak stvara muk

U dnu duše

I postaje rijeka što teče

Niz obale naše ljubavi.

osmijeh sjedinjenja


ja ljubim oči
boje plavih anemona.
ja ljubim usne slađe
od čokoladnih bombona.
ja drhtim pod bujicom strasti
dok ulaziš u mene
i postajem tvoja.
i dok tako strujiš mi niz vene
u svakoj kapi krvi
kuca tvoje ime
i svaki osmijeh
je osmijeh sjedinjenja.